da se tebe setim,

da ti uz lepe želje za praznik i ja poletim,

bez ruža i vina,

uz tužne osmehe kroz kolutove dima.

Ti znaš koliko otkucaja broji moje srce,

i kako preskače kad se nasmeješ,

u martu me ogreješ

unapred za dva leta.

Naš svaki susret je seta,

i baš svaki put za usnu se ugrizem,

zadržavam reči koje ka tebi teku.

Zaronim u sebe kao u hladnu reku,

i tamo drhtim i ćutim,

plašim se sebe, jer slutim

da ću pogaziti sve sveto,

sve što vredi,

za samo jedan tren što bledi.

Sonja nije tek tamo neka devojka iz komšiluka. Sonja je udata, majka, žena jednog čoveka sa čeličnim očima, koji ima sve, pa i Sonju, koji više poseduje sve svoje nego što stvarno ima, o toj cifri se ne govori, samo se šapuće…

Sonja se udala kada je imala dvadeset godina. Dopalo joj se sve ono sto je mogao da joj pruži. Iz roditeljskog kućerka sa periferije, kao u brzi voz uskočila je u kuću od trista kvadrata, sa kućnom pomoćnicom, iz džinsa u skupe haljine, italijanske cipele, u dnevnu sobu sa kožnom garniturom i umetničkim slikama. Auto u boji omiljenog karmina, poklon za rodjendan. Bunda. Putovanja. Letovanja. Zimovanja. Apartmani. Ceo šareni svet za devojku koja je daltonista.

I tako je počeo taj život koji se živi punim plućima i punim novčanikom. Sonja je disala i gušila se u tom velikom svetu, naučila da pliva sa ajkulama, postala ohola i gorda, ponosna na sebe.

Jednog ranog popodneva u vreli julski asfalt štikla je stala. Zadrhtala. Sonja je prestala da diše. Svet je najednom dobio boje, purpur se razlevao sa neba, dok joj je u suret išao najveći osmeh na svetu. Jedan Željko, jedna ljubav iz detinjstva, taj neko koji je sve ovo vreme sanjao samo njene oči i njen korak. Baš jedan ovakav ustreptali korak kakvim je išla ka njemu…

Željko je bio veliki čovek sa velim srcem, ponosni stanovnik male kuće na periferiji, jednog vinograda, čovek iz državne firme, terenac, pod stalnim naletom kiša i vetrova, i onog sunca koje nemilice prži… Čovek koji je voleo život baš onakvog kakav je i bio, i crn i beo, sa primesama radosne purpurne…

Njih dvoje su se napokon našli, stapali svoje živote u toj svojoj galaksiji, nespremni za sve drugo što nije pripadalo trenu koji upravo traje. Za njih nije postojalo sutra. Njihov žar nije imao utočište u nekim sutrašnjim vatrama. Samo u sadašnjem trenu oni su postojali.

Znao je da on mora biti taj koji će lupiti nogom i prekinuti nit snova. Jer oni su samo to i imali: gomilu neostvarljivih snova. Pucao je u sebi kao kristalna čaša pronalazeći razloge i reči koje će što manje zaboleti. Tražio izlaz iz lavirinta njihovih života. I neko odozgo na samo sebi svojstven način dao mi je razlog da sve prekine i ode, ode na drugu stranu sveta, gde sve cveta i u decembru, gde ima svega, sem njenih tužnih očiju.

Rekao joj je, mada je i ona već unapred znala. Snovi prestaju kada je najlepše, kada jutro izbistri nebo. Stajala je naslonjena na zid u njegovoj sobi, u prestonici njihove galaksije, stajala je i plakala, sa ugušenim krikom i slapovima na licu.

Odvezla ga na aerodrom. Mahala mu dugo, kao da maše i sebi, a najednom je počela i kiša, neka luda purpurna kiša, koja je i mirisala nekako purpurno… Mahala je, i iz oka isplakala sve ostale boje… Od toga dana svet je postao siromasniji za dva osmeha…

Vreme je pokazalo da ne postojis. Da Te nema. Da mozda nikada neces ni doci. I onda sam prestala stvarati Tvoj lik u liku svakog decaka koji protrci pored mene. Vise ni sama nisam znala kakve bi oci volela da imas. I svejedno mi je bilo na kog ces liciti. Jer sam znala da Tebe nema…

Smejali su se mojoj zelji, i stvaranje Tebe poistovecivali sa obicnim mastarijama. Rekli da sam zla i da to nije moja sudbina. Da nikada neces doci. Da nikada neces dotaknuti moju ruku, i da ce  Tebe moje srce zauvek ostati zeljno…

Uplasile me njihove reci. Prestala sam da te zelim. I da se nadam. Ohladila sam svoje oci rekama. Ohladila svoje misli lazima. Sada sam stena. Ne drhtim. Ne placem. Samo cutim.

od onog pogleda koji pomera i planine,

od jedne zime,

danas se oprastam od tvojih usana

boje vina,

od tvog imena koje sam prevela

na sve jezike sveta.

Danas poslednji put sanjam

i smejem se u ritmu tvojih koraka,

danas ubijam sve sto se rodilo sa nama.

Danas nestaje jedno juče,

jer nisam bila dovoljno jaka,

mozda sam umela da imam,

ali ne da delim…

Kada bi ti napokon došao dala bih sve od sebe da budem bolja, da ta nova ja zaboravi da je sustižu godine, da se opusti i napokon ne posmatra i ne čeka, nego živi, ono baš živi ovaj svoj život. Možda bi naučila biti strpljiva gledajući u tebi kako raste nova galaksija sreće.

Mislim da bih umela postati ta nova ja…

Jednom kad budeš hodao ovom zemljom ja verujem da će biti lepša, i znam da ti se unapred raduje svako novo proleće. I ne znam zašto stalno pitaju za tebe svi, iako znaju da me boli svaka reč koja nosi tebe u sebi, tebe kao deo mene, tebe kao odsjaj letnjih noći u kojima sam stvarala tvoj lik. Ni ne slutim da će biti blage mesečine u tvojim očima. Moraš biti uzvišen, nesvakidašnji, jer si ti oličenje jedne velike želje koju zamislim za svakom zvezdom padalicom, jer je tvoj smeh na svakom novčiću bačenom u bunar želja.

Pitam se šta  si mi zapravo bio ti. Neka vrsta utehe i bega od stvarnosti, mala pauza izmedju dva čina, nešto kao reanimacija pri prestanku rada srca. Srce je nastavilo da kuca a ja sam nastavila dalje. Što dalje, dalje, najdalje od sebe i ove stvarnosti, od dosadne svakodnevnice, od filmskih drama, od ukrštenih reči i pogleda, od prećutnih odgovora, od stereotipa da si samo žena koja nikada neće naučiti da parkira, ni da vozi. Smejem se i dalje, izbezumljeno i bledo, koračam, gotovo trčim, i idem, idem… Idem skroz na drugu stranu reke, prelazim most, ulazim u onu malu ulicu, poprečnu i tihu, ušuškanu uz reku, osvrćem se na lavež pasa. Čudno je to koliko je čovek sam. Potpuno sam, usamljen u moru ljudi, u ovoj eri kompjutera i telefona, potpuno izgubljen u samoći medju svim tim knjigama, diskovima, časopisima.  I koliko samo ima toga da kaže i ispriča, da objasni, ali zastane u pola daha jer nema kome, jer ne vredi, svako na tvoju priču ima neku svoju sličnu, i svako je doživi na svoj način, a ti opet ostaneš uskraćen za još jedno razumevanje…

I tako se jedna po jedna iluzija ruše niz liticu postavljenih ideala. Ja sam verovala u ljude. U onu ljubav iz srca, u priču o srodnim dušama. Ma sam si, da se ne lažemo, sam si kao kamen oblutak na obali, iako ih ima na hiljade. Sam si, tvoj glas ostaje bez odjeka, i planine imaju preča posla. Ja sam verovala da je dovoljan jedan zrak da obasja svet, naivno i detinje verovanje da sam možeš promeniti svet. Ali svet menja tebe, hteo ti to ili ne, pokoravaš se dugogodišnjim ustaljenim pravilima, usmeravaju te unapred odredjeni koloseci, a ti samo ideš i ideš…

I ideš, i ko zna dokle ideš . Možda opet na istu stranu reke, sa onim istim šašavim osmehom koji postaviš još od kuće kada kreneš, osmeh poput šminke, koja se spere prvom suzom, ili nekim susretom.  Ljudi nikada neće shvatiti koliko je krhko njihovo vreme, kako je kratko i krto kao parče krede, lako ga možeš slomiti, istopiti, izgubiti…A onda više nema ničega, osim sećanja koja vreme iz godine u godinu ulepšava. Sećanja su lepa samo iz neke buduće perspektive kada zaboraviš bol, i kada presuše suze, kada ti i taj osmeh deluje iskreno i vedro.

Nekada nisam volela kišu. Sada mi prija. Dopada mi se njen svež miris, i onaj trenutak kada uhvatim sebe da već dugo stojim na terasi i gledam kako se kapi razbijaju o asfalt, kako se žedna zemlja natapa. I ćutim tako, odćutim večnost ili dve,  pokušavajući tako sa kišom u duetu da potopim svet.

Pamtim trenutak kada sam pogledala u njegove oči, a tamo više nije bilo ničega. Ničega od onoga što je nekad postojalo, od onih vinograda, od sumraka na periferiji, od snegova koji su nas grejali, nije više bilo one pesme od koje mi srce zadrhti, već samo jedne obične oči zelene boje, previše skupljene u uglovima uzaludno pokušavajući da sakriju ono što već neko vreme slutim. I sada znam, poput srebrnih kapi kiše i naši snovi su se rasprsnuli i isparili….

Nekada je par metara bilo previše daleko, i par minuta trajala su čitava večnost. Sada je sve obično i realno, možda baš zato jer je postalo stvarno. A lepo su mi rekli, život traje samo dok sanjaš, jer kada ostvariš snove onda se zapravo budiš… Ali znaj ponekad jutra umeju da budu kišna i oblačna…

Pre svitanja sam se probudila. U ustima mi onaj ukus prekinutog sna. Pogled kroz prozor i vidim sivo nebo, magla koja se razvlači kroz grane, neka tužna ptica i uveo cvet. I ja u celoj toj scenografiji. Ruke bez snage. Smeh bez odjeka, jer sam saznala da sam mrtva. Mrtva.  A gladna. Gladna života, i jedne azurne obale, jednog visokog prostranstva, još neosvojenog, sto puta presečenog i išaranog, ali uvek samo posmatran sa dna. Sa dna sa koga se čini da je svet veliki i sjajan, da je šaren, lep, da ipak ima nade.Sa dna gde se radjaju i umiru iluzije.

Nema me tamo gde želim da budem. To je dovoljan razlog da verujem da sam mrtva. Da ne postojim. Zato verujem da ako i počnem da plačem to neće imati svrhu. A i nije mi žao. Možda će mi biti ako neko drugi za mnom okvasi obraze…