Lunjin kutak

Nadjeno

lunja — Sat, 13 Aug 2011 21:23:35 +0000

Razvejane iluzije na polju snova,

mutni kanjoni smedjih daljina

i nekoliko gluvih reči.

Na vrhovima prstiju žar,

i onaj daleki glas kroz vetar,

plavi leptiri i mrak sa mesečinom.

Uvek je tu,

kao ikona pred kojom ćutim i zažmurim,

jer veliki je osmeh na tom licu,

velike su oči kada traže.

…kao rani mraz…

lunja — Fri, 15 Jul 2011 17:37:58 +0000

Pa sve i da je kraj, nije kraj sveta. Još ćeš ti naći nekog…
Mislim da neću ni tražiti… Kako sam njih dve voleo ne voli se jednom u životu. Tako se voli jednom u hiljadu života! Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih toliko i toliko godina. Evo priče o jednoj od njih.

- Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

- Naravno da jesam. Svaki normalan čovek poželi tuđu devojku. Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume izaći na kraj, za razliku od normalnog… šnaucera, na primer?

- Nazivaš li ti to mene… kučkom?

- Ne još. Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav. Kad se u želju uplete i ljubav onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

- Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi previše slobode…

- Malena, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo. To je ipak nešto sasvim drugo. A tvoje shvaćanje slobode… shvatanje tvoje slobode.. I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… no… izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđemo, da se reši mog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabarušena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećaja, kao stručci đurđica u skrovitoj šumi jasmina…

- Pa… zašto mi to dopuštaš?

- Priča se počinje vrteti u krug, malena… Čini se da je trenutak za velike završne riječi. Već dugo nije reč o tome što ti ja dopuštam, sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što sam izgovorio, nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo, i zaustila je da kaže bilo šta da me zadrži, ali ja sam bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o meni…

- Nemoj malena.. Štagod da sad kažeš, slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Balasevic

Jesi ili nisi? I gotovo…

lunja — Fri, 15 Jul 2011 17:34:29 +0000

Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim…
Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…
Samo da smo mi živi i zdravi…
Sve u svoje vreme…
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno? Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija…
Ne, ne uvek…
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…

…Emilija Kovačev…

lunja — Fri, 15 Jul 2011 17:23:44 +0000

… Svratio sam da nabavim neke stvarčice, koje bi, recimo, mene obradovale kad bih se probudio u tuđem stanu, i, napunivši kese, sa zadovoljstvom sam konstatovao da je, dok sam kružio po pijaci, velika kazaljka napravila jedan pristojan krug.
Pola osam…
Nisam žurio kući. Ako je tamo, još spava. Da je ne budim…
Ako više nije, ako je otišla, bolje da to što kasnije saznam…
I pored svih odugovlačenja jednom sam morao stići pred vrata.
Muzika… ?
U mom stanu?
Vidi ti njega, jednu noć je neko ostao u njemu kad sam ja otišao, već je sebi koješta uvrteo u glavu, i počeo da se ponaša kao nekakv Dom. Što nije glumio Dom kad sam bi sam kao deram, i kad mi je očajnički bilo potrebno svetlo u prozoru kad odlazim, i malo tihog jutarnjeg programa iza vrata, kad se vraćam?
Baš sam glup. Pa, Dom može biti jedino ono mesto na kom nekog ima i kad ti nisi tamo…
Možda po tom pitanju još nešto može da se izvede?
Zavukao sam ruku u džep jakne. Ključ?
Bolje ne. Ne upadam u stanove čak ni kad na njihovim vratima piše moje ime.
Možda ona na sebi još uvek ima samo onu crnu čipkanu stvar.
Ding-dong!
Čuo sam korake. Potrčala je. Bosa…
Dobro jutro!
Pa, ako ovo nije, ne znam koje je…
Mirisala je na poznati šampon za tuširanje, što je objašnjavalo odsustvo ratničkih boja i frizuru podignutu u „palmu“ na vrhu glave. Mojoj sivoj trening-majici „Utah-Jazz“ mnogo je bolje odgovaralo Emilijino shvatanje oblina, i gledajući kako savršeno pada niz njeno telo, kao sasvim prijatan „minić“, čvrsto sam odlučio da taj deo garderobe više nikad ne stavim na sebe.
Bar ne prazan…
Pokušala je da prevede taj pogled.
Samo mi nemoj reći da ti je ovo baš najomiljenija majica?
Podigao sam obrve i učinio jedan duboki „XL“ uzdah.
Pa… Od danas, svakako jeste…

Tri Posleratna Druga

*****

lunja — Sat, 25 Jun 2011 16:44:17 +0000

Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik. Horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom,a viseći mostovi kojih je puno na tom putu,nepovratno su se obrušavali za njom…
I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti… Kažnjena time da se horizont večito širi, a ona večito luta po stepama usamljenosti…

Balasevic

Dan iza

lunja — Fri, 17 Jun 2011 14:07:11 +0000

Volela bih da te mogu na jedan dan otrgnuti iz geta tvojih duševnih zidova. Pokušavam rečima objasniti ukus čokolade, znam, nemoguće je. I baš zato i ne mogu razumeti staklene zidove oko tvog sveta. Znaš, volela bih koračati sa tobom i pričati o boji paučine bez straha da će me taj pauk ujesti. Lako je koračati bez cilja, ako se ne osvrćeš stalno preko ramena. Lako je voleti vetar, ako ne pokušaš da ga zadržiš. Tada nastaje problem.

Tvoje oči poput laneta drhte od straha pri pogledu u daljinu. Misliš da se o oblak možeš poseći. Neko te je već preplašio pre mene. Ja sam samo u pola glasa rekla svoje misli. I pogrešila, uzburkala mora, poplavila svetove… Ko sam ja da rušim sagradjeno?

Trenuci

lunja — Wed, 11 May 2011 14:01:36 +0000

Kada bih svoj život
mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem
da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da
budem tako savršen, opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego
što bejah, zaista,

vrlo malo stvari bih
ozbiljno shavatao.

Bio bih manji
čistunac.

Više bih se izlagao
opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao,
na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još više
mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje boba, a više
sladoleda,

imao više stvarnih, a
manje izmišljenih problema.

Ja sam bio od onih što
razumno i plodno prožive

svaki minut svog
života; imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;

nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli

bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;

kada bih opet mogao da
živim, lakši bih putovao.

Kada bih opet mogao da živim,

s proleća bih počeo
bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci
okretao, više sutona posmatrao i

sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali vidite, imam 85
godina i znam da odlazim.

Horhe Luis Borhes

Grešio sam mnogo

lunja — Wed, 11 May 2011 14:00:27 +0000

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

ZABORAVI

lunja — Wed, 11 May 2011 13:58:51 +0000

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećeš prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži…i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…,
I noći zaboravi…
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne…
Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio…
Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,
I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
„Nikada neću zaboraviti“.
Molim te zaboravi…
I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali…, imali…
Zato… Zaboravi.
Čemu sjećanja…?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.
Kasno je već dragana, hoću da kažem,
zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca
I znam da nije lako,
I znam da možda i boli, …ali pokušaj,
Molim te,….pokušaj…zaboravi!
I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put:
Hej, nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži… i zaboravi.

M. Selimović

SASVIM PLAVA

lunja — Wed, 11 May 2011 13:53:45 +0000

Što ja ne bih pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:

Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava.

Ti da odmah poveruješ,
a da stalno gledaš mene
kako strog, a uznesen,
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava.

A tek posle da proveriš,
pa da vidiš,
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava,
čak i nisu neka brda,

pa da onda gledaš sebe,
da se čudiš,
da se pitaš,
šta ti bi da poveruješ.

Ali da sve kasno bude,

pa da plačeš kad ja odem,
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
što se vide kroz tvoj prozor
stvarno brda,
a ta brda
sasvim plava

Zašto ne bih pokušao,
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.

Duško Trifunović

Uvod u drugi život

lunja — Wed, 11 May 2011 13:50:34 +0000

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi
koji su postali robovi nad svojom sudbinom,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji su čitavog života pribavljali sebi alibi,
žao mi je onih koji se čitavog života slepo drže jednog mesta,
jer nisu za neko drugo…
žao mi je onih intelektualaca
koji misle da su miljenici vlasti,
žao mi je svih onih koji primaju mito od laskavaca,
žao mi je svih onih nesrećnika
koji tudje mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je svih onih koji misle da nešto znače
u očima onih koji ne znače ništa,
žao mi je svih onih koji nemaju snage da kažu „Ne“,
onda kada se ne može kazati „Da“,
žao mi je svih onih nesretnika
koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je onih koji o istini ne znaju ništa.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava večnost,
žao mi je onih koji idu na premijere,
žao mi je onih koji za trpezom žude za prvim mestima,
žao mi je onih koji su ljubomorni na druge,
koji su tašti i ne mogu se izlečiti od oholosti.

Žao mi je onih koji za svoje ćutanje misle da je principijelnost.
Žao mi je onih koji celog svog života
nisu smeli da rizikuju,
svih onih kukavica koje drhte nad sobom,
negujući svoj strah.
Žao mi je ljudi koji misle da će uspeti na tudju štetu,
žao mi je onih koji mrze ljude sposobnije od sebe…

Žao mi je sebe… Gospode…
Molim te za sve one nesrećnike
koji su sami uzrok svoje nesreće.
Molim te za sebe…

Mirko Kovač

Ne pusta ona kišu

lunja — Wed, 11 May 2011 13:46:40 +0000

Ona troši moje strpljenje,
kao da sam ga kupio na buvljaku.

Ja nemam kameni žrvanj
u stomaku,
da gutam svaku njenu žvaku.

Ona sa mozgom leptira
rasteže patrljke mojih nerava,
i kao u cirkuskoj šatri
šeta po tankoj žici
i pravi svoje akrobacije.
Zar treba da joj se smejem,
da joj aplaudiram,
očekuje li ovacije?

Šta ja da radim,
dok ona tera svoje želje,
i od naših prijatelja
pravi moje neprijatelje?

Da joj verujem slepo,
vezan sa naša obećanja
i da mašem repom.

Da budem tu i čekam na nju,
dok je to ne prodje
i gajim iluziju o nama.
A šta je sa mojim željama?

Dok ona naokolo skita
i za naše snove i ne pita,
ja gubim volju
kao u minskom polju,
kao da sam poljubio zolju.

Zar treba da se divim
njenom nezrelom daru,
dok na moje oči
kida tanane strune
gorkog dinamita pune.

Njeni me hirovi
na samoubistva inspirišu.
Ne, nije ona crveno slovo u kalendaru.
Ne pusta ona kisu.
Zar treba da joj se klanjam,
dok ona svoje želje šivi,
a ja svoje sanjam.

Milan Višnjic

Ružokradice

lunja — Wed, 11 May 2011 13:42:26 +0000

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu…

Vasko Popa

Kad sam je drugi put video

lunja — Wed, 11 May 2011 13:42:03 +0000

Kad sam je drugi put video rekao sam:
„Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.“
Obećala je da ce doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao sto ona ima i lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duša bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Šumo vremena sumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković

Ko će da mi vrati vreme

lunja — Wed, 11 May 2011 13:36:09 +0000

Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregršt sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj život si:
tri godine bio u autobusu,
sedamdeset dva sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom ženom,
a ostalo sa poštarom…
Trideset sati si hranio svog psa,
i dve godine se izležavao nakon sna,
…bolje da mi ne kažu koliko je prespavano…
i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
užasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza…
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- bačeni snovi
i ubiju me ti računi i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promašena pamtim…
i niko mi ne kaže koliko sam vremena straćila voleći tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano…
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve čine lažne,
a kome da cvilim za odštetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.
I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je više smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otići sa čergom,
pa hraniti konje i popravljati kišobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog računa i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam čeznula za tobom,
da nisam znala da čeznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da čeznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je čovek tvog lika, adrese i matičnog broja,
jedan bledi čovek od papira i magle,
sa tudjim pričama i frazama,
pun promaje i belanca umesto šlaga,
i šećera umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.
Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka… ovako gorka,
opora i hladna, k’o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa poštarom
sa prodavcem kokica i prvim komšijom
i čekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih…
Na svakih sto sati, neko i što baci
al mu mnogo više treba da to shvati.

Jelena Markovic

ODAKLE MENI

lunja — Wed, 11 May 2011 13:30:05 +0000

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu,
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće,
A vrapci ih neće pojesti.

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te,
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće,
Kada si volela da gazis po njemu.

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te, Princezo,
Poljupcem probudio iz sna.

Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni.

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom,
Jer ti uvek dolaziš ranije.
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim,
Samo zbog toga što znam da znaš,
A meni je teško da te reči izgovorim.

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi,
I kaze mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu.
I poljubi me,
I budi blizu mene,
I lepo je što si baš ti moj.
Odakle meni sanjalica,
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?

M. Marinović

Kraj sa početkom

lunja — Mon, 09 May 2011 19:17:34 +0000

Prstohvat snova
i na vrh noža male, sludjene čarolije….
sasvim dovoljno za mamurluk od kišnih dana…
a onda u to možeš dodavati šta god poželiš….
jer ništa ne ubija večnost,
i uvek će na kraju ostati početak….

Sama

lunja — Mon, 09 May 2011 19:05:13 +0000

Teška noć se razliva ko prosuta boja sna
i skriva moje tajne u svoj mrak.
Ako se u njoj izgubim ne traži me i nek zauvek
ostanem ti priča koju znaš
u staroj knjizi koju zatvaraš.
Ja nisam imao snage
da te vodim odavde
dugo već bledi priča o nama
dalje moraćeš sama…

Ako se zagledaš u oblake što prolaze
dok skrivam…. nemoj čuvati
jer znam da nećeš lako podneti.

Najda/Deliverance

Kao dve reke

lunja — Mon, 09 May 2011 18:55:22 +0000

Prelamaju se dve reke
u gluvo i vlažno veče aprila.
Nekad i slutim da sam tu bila,
kao da su neke misli daleke
ponirale u tvojim očima.
Ali ja to ne mogu da vidim
jer žmuris dok tečeš,
i ćutiš dok dišeš proleće.

Žmuriš i tečeš,
nesvestan da me sečeš,
da ubijaš sve ono što mi ćuti u grudima,
dok se smejem,
dok se pravim da sam stena,
ali ponornice izviru,
postajem samo mutna sena
koja plače kada je sama.
Ne pružam ti ruke,
jer znam da me sanjaš.

Neki novi klinci, potomci nas Čudaka

lunja — Sun, 01 May 2011 10:54:01 +0000

Pitao si me, jednom, da li ćemo umeti svojoj deci da prenesemo tajne života. Da li ćemo moći da ih zaštitimo od nevažnog i da im usadimo prave vrednosti koje smo usput pokupili odrastajući i sazrevajući. Bila sam tako sigurna u svoj potvrdni odgovor, jer svakodnevno naklapam i pričam, jer iz sata u sat proveravam, sadim i presadjujem uvenule etičke sitnice, sitnice koje čine život.
Medjutim, zapravo oduvek u dnu srca znam da ćemo na najneviniji način osakatiti svoju decu, amputirati im neke večnosti koje su mogli imati. I ona će, baš kao i mi, mrzeti nesvesno svoje roditelje, mi koji smo poput ruža puzavica rasli uz nametnute oslonce. I sada skačemo samo do odredjenih granica, samo dokle smo naučili da smemo, iako znamo da možemo i više i bolje, iako znamo da ni nebo nije granica, nebo će i dalje biti u našim glavama samo loža za zvezde i treptavi mesec, mesto do koga stižu Odabrani, slepo verujući da bismo sagoreli ako i pokušamo, makar samo i da taknemo te visine…
Spomenuvši te jednom u sparno aprilsko veče, neki Mali Ljudi zalepiše ti etiketu Čudaka. Ostavši bez daha, kao da su i meni zalepili šamarčinu, podigoh pogled i bez trunke lepog vaspitanja, kojim su me roditelji godinama trovali, poput pubertetlije rekoh u malo zapakovanoj formi da su glupi. Zapravo sam im rekla da su Obični, Mali, Neiživljeni, Neostvareni i sve ono što zapravo nikada i neće moći shvatiti da sam rekla. A onda sam shvatila koliko smo mi Čudaci zapravo nedokučivi, jer Mali Ljudi sve ono što ne razumeju etiketiraju kao čudno. Tako da će im sve naše biti poput Zemlje Čuda… Daleko, strano, nedokučivo…
Naša deca će imati drugačije detinjstvo od našeg, drugačije igračke, drugačije igre. Ali znam sigurno da će, kada odrastu, biti dobri ljudi, Veliki Ljudi, i ako Bog da neka budu Čudaci poput nas. Znam ja prokleto dobro da sve to ima svoju cenu. Za sve u životu trebaće im duplo više snage i duplo više reči da objasne male stvari Malim Ljudima.Teško je biti Drugačiji. Ali samo Retki nadju Retke, tako da će već na svoj čudno divan način naći svoje druge čudne polovine… I tada Čudo prerasta u Čaroliju… Ali to već znaš i sam…