Lunjin kutak » Pisma za neke nove dane

Sanjam li te jos….

lunja — Wed, 03 Feb 2010 13:25:22 +0000

Vise ne znam da li ces uopste doci. I ne znam da li zelim da dodjes. Mislim da sam previse sagorela u toj svojoj zelji da Te sto pre ugledam. Vise ne verujem u Tvoj dolazak. I sada sam sasvim sigurna da mom srcu nema leka, jer samo Tvoj glas je mogao da ga izleci. A cekala sam Te, i nadala se, u nekim naivnim drhtajima osetila tvoje pokrete. Sve znakove tumacila kao znakove Tvog postojanja.

Vreme je pokazalo da ne postojis. Da Te nema. Da mozda nikada neces ni doci. I onda sam prestala stvarati Tvoj lik u liku svakog decaka koji protrci pored mene. Vise ni sama nisam znala kakve bi oci volela da imas. I svejedno mi je bilo na kog ces liciti. Jer sam znala da Tebe nema…

Smejali su se mojoj zelji, i stvaranje Tebe poistovecivali sa obicnim mastarijama. Rekli da sam zla i da to nije moja sudbina. Da nikada neces doci. Da nikada neces dotaknuti moju ruku, i da ce Tebe moje srce zauvek ostati zeljno…

Uplasile me njihove reci. Prestala sam da te zelim. I da se nadam. Ohladila sam svoje oci rekama. Ohladila svoje misli lazima. Sada sam stena. Ne drhtim. Ne placem. Samo cutim.

Nova ja…

lunja — Wed, 30 Sep 2009 20:48:31 +0000

Znaš, kad bi ti zaista došao bila bi to velika promena. Bar ovde. Taj novi pogled koji bi se nastanio rušio bi sve pred sobom. Svet je veliki i treba ga istražiti. Crveno je crveno, ali nije uvek istog ukusa. Zidovi u nekim novim bojama. Nove male stvari, miris početka, strah od grešaka. Ponekad se pitam da li bi se snašla ponovo biti ono isto od pre, taj novi početak koji bi me skroz okupirao, poljujao ceo moj sadašnji svet. Ali znam da bi svaki novi dan bio veći, duži, ispunjen. Možda bih, kada bi ti napokon došao našla mir, možda više ne bih lutala, tražila i nemoguće, vrištala za svaku glupost koja mi zasmeta, možda bi me ti umirio, uspavankama utišao bure koje iz mojih očiju tako često izbacuju talase.

Kada bi ti napokon došao dala bih sve od sebe da budem bolja, da ta nova ja zaboravi da je sustižu godine, da se opusti i napokon ne posmatra i ne čeka, nego živi, ono baš živi ovaj svoj život. Možda bi naučila biti strpljiva gledajući u tebi kako raste nova galaksija sreće.

Mislim da bih umela postati ta nova ja…

Na početku…

lunja — Wed, 30 Sep 2009 15:13:51 +0000

Plaše me i kažu da će sa tobom doći neki tmurni dani, da će biti vetra koji će mi mrsiti kosu. Ja verujem da će tvoje oči pobediti mrak i tvoj dah oterati oblake. Ja verujem u tebe.

Jednom kad budeš hodao ovom zemljom ja verujem da će biti lepša, i znam da ti se unapred raduje svako novo proleće. I ne znam zašto stalno pitaju za tebe svi, iako znaju da me boli svaka reč koja nosi tebe u sebi, tebe kao deo mene, tebe kao odsjaj letnjih noći u kojima sam stvarala tvoj lik. Ni ne slutim da će biti blage mesečine u tvojim očima. Moraš biti uzvišen, nesvakidašnji, jer si ti oličenje jedne velike želje koju zamislim za svakom zvezdom padalicom, jer je tvoj smeh na svakom novčiću bačenom u bunar želja.