Lunjin kutak » Moje Priče

Nadjeno

lunja — Sat, 13 Aug 2011 21:23:35 +0000

Razvejane iluzije na polju snova,

mutni kanjoni smedjih daljina

i nekoliko gluvih reči.

Na vrhovima prstiju žar,

i onaj daleki glas kroz vetar,

plavi leptiri i mrak sa mesečinom.

Uvek je tu,

kao ikona pred kojom ćutim i zažmurim,

jer veliki je osmeh na tom licu,

velike su oči kada traže.

…kao rani mraz…

lunja — Fri, 15 Jul 2011 17:37:58 +0000

Pa sve i da je kraj, nije kraj sveta. Još ćeš ti naći nekog…
Mislim da neću ni tražiti… Kako sam njih dve voleo ne voli se jednom u životu. Tako se voli jednom u hiljadu života! Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih toliko i toliko godina. Evo priče o jednoj od njih.

- Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

- Naravno da jesam. Svaki normalan čovek poželi tuđu devojku. Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume izaći na kraj, za razliku od normalnog… šnaucera, na primer?

- Nazivaš li ti to mene… kučkom?

- Ne još. Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav. Kad se u želju uplete i ljubav onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

- Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi previše slobode…

- Malena, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo. To je ipak nešto sasvim drugo. A tvoje shvaćanje slobode… shvatanje tvoje slobode.. I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… no… izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđemo, da se reši mog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabarušena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećaja, kao stručci đurđica u skrovitoj šumi jasmina…

- Pa… zašto mi to dopuštaš?

- Priča se počinje vrteti u krug, malena… Čini se da je trenutak za velike završne riječi. Već dugo nije reč o tome što ti ja dopuštam, sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što sam izgovorio, nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo, i zaustila je da kaže bilo šta da me zadrži, ali ja sam bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o meni…

- Nemoj malena.. Štagod da sad kažeš, slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Balasevic

Kraj sa početkom

lunja — Mon, 09 May 2011 19:17:34 +0000

Prstohvat snova
i na vrh noža male, sludjene čarolije….
sasvim dovoljno za mamurluk od kišnih dana…
a onda u to možeš dodavati šta god poželiš….
jer ništa ne ubija večnost,
i uvek će na kraju ostati početak….

Aprilske sene

lunja — Tue, 26 Apr 2011 20:05:50 +0000

U aprilu je neparno brojiti oblake,
možda je lako verovati u nebo
kada živiš sa suncem u očima,
pa tako slepom jedino ti nebo preostaje.
Ali kada tvoje oči nastani mesec,
to ćeš znati po nesanici.
Tražićeš svoje misli i preturaćeš po zvezdama,
i baš svaka će znati tvoje ime.
Ali pazi, kada pričaš sa zvezdama,
to ima svoju cenu.
Zarobljen u tršava predvečerja
neparnih godina…

Plavo

lunja — Thu, 24 Mar 2011 19:49:26 +0000

I da ti kažem ne bi mi verovao:
moji snovi su uglavnom plavi.
Ti kažeš da je sve tako u mojoj glavi,
da i suze koje čuvam
imaju plavi sjaj.
Ali ne daj,
ne daj, molim te,
da u nečijem tudjem oku
vidim tvoju muziku.

Znam,
nećeš mi verovati,
kada ti kažem da se u mojim jutrima
i sunce okupa u plavetnilu.

Ako me ikada preplavi tuga,
možda na trenutak i ja postanem plava
kao odsjaj tvoga oka.
To nije slučajno,
nije ni lako.
Previše je bolno biti tužan i biti plav.

Prevelik za moje oko

lunja — Tue, 01 Mar 2011 15:27:32 +0000

Tresneš me o pod kao gumenu igračku i očekuješ da ću živa ostati. Ti i ne shvataš koliko si velik u mojim očima. Sa tvojim imenom na usnama ja preživljavam dane. Smeju se i kažu da si samo „etar koji nosi vetar“… Znam. Znam da si prevelik da staneš u moje oko. Zato te i ne shvatam previše ozbiljno, produžim dalje, gazim sneg i jecam u sebi, svuda leden sjaj… Ne volim sneg. Moja snežna laž, laž da je sve u redu…
Traješ. Traješ uprkos lažima da ne mogu doseći zvezde. Znam da mogu, zato i ne posežem rukom, šta bih ja sa pregrštom nečijih tudjih snova….
Kad zažmurim izroni ona vrela avgustovska noć… Noć pred kišu, i bol koja vri pod kožom. Kažu da svi su isti, da vreme ubija ljubav, Ali niije me briga sve dok ne pomenu tebe. Tebe ne dam da presaviju kao list papira i stave pečat. Tebe nikad neću probati. Tebe ću držati daleko od sebe. Ti moraš biti nešto što će mi ulivati nadu u muški rod. Nešto što mi ne sme razvejati iluzije, zato te i držim previsoko, da te ne mogu dohvatiti… A znam da mogu…

Бисерне минђуше…

lunja — Wed, 16 Feb 2011 13:43:08 +0000

… Жмурим. Читава вечност од кад сам те срела. Данима скрећем мисли на неке друге ствари, само да не помислим на тебе. Али данас, уторак је, онај наш тајни дан који смо крали. Нисам успела да те избегнем. Ту си, на мојим трепавицама и ноге ме већ воде до прозора, посматрам, можда прођеш улицом…
… Знаш, нисам ја баш тако блесава. Капирам ја, мада волим да те запиткујем, да ми објашњаваш, да причаш и онако неспретно претураш по речима, тражећи ону праву, користиш руке у замену за речи, машеш као дављеник под налетом мог осмеха, дишеш убрзано, ја ти стојим у грлу и голицам те, тако мала, као мрва, а тако довољно велика да те подсетим да си само човек, који ме воли…
… Надала сам се да ћу крај тебе схватити шта заправо желим. Надала сам се да ћу умети застати, склопити своја крила и ту заувек остати. Не, не смем крај тебе остати. Твоја срећа је нечији бол, то знам и због тога бежим, жмурим, готово без даха трчим у сусрет новом дану, окрећем ти леђа, иако те кришом посматрам, и плачем као она мала балавица за првим момком. Смејем се гласно, да сви знају како је све добро и све ми прија, све је у реду, ја сам она права, исправна и увек весела… А нисам. Никад нисам ни била. Види се то у углловима мојих очију, мутне су, наздрављам, певам и смејем се, моји пријатељи око мене, пријатељи који ме заправо и не познају, пријатељи који не знају за тебе, знају ме само овако блесаву и детињасту, мене која је срећна и све има… Чак и тебе, не желећи те имам, јер то те боли, а мене уништава…
… Када сам те срела био си само још једна чаша хладне воде која ме враћала у живот. Затим је у тој чаши било сока од малина, пенушавог пива које је радознало изилазило из чаше, ошамућујућег црног вина … Био си мој начин на који сам исказивала све што желим… А крила сам те, ту под кожом, међу бројевима телефона оних небитних и мање битних…
… Твоја ласта је ове зиме остала овде. Сама. Под кровом туђих погледа. Великих тужних очију. Промрзла. Усамљена. Уплашена. А тврдоглава довољно да докаже да јој туђе зиме не могу ништа. И све ће проћи као кијавица… Али кијавицу не можеш сакрити…
… Зовем те, с времена на време, када не могу устати са дна. И причам ти бесмислице, смејем се само да би се и ти насмејао, твоја туга на мој рачун иде, знам ја то. Зато се и надам да си срећан, довољно ми је греха на рукама. Узимам време које ти понестаје, и крадем твоје мале вечности и качим те бисерне дане као минђуше, и носим их само по кући, сама се дивим пред огледалом свог живота, и плачем, јер их не могу носити када изађем ван. Те бисере не смем дати другима… Бисере које су изнедриле твоје очи чувам као богатство, љубоморна на туђе погледе, бесна на себе…
… Опрости ми. Лакше је. Ја себи никад нећу…

Probudi se, mala

lunja — Sun, 19 Dec 2010 16:08:00 +0000

Probudi se, mala! Znam ja da ti misliš da su ti svi brodovi potonuli. Zar zaista veruješ da baš nikada ne naidje nova ladja sa horizonta? Zar zaista naivno veruješ da si jedini davljenik u moru života? Ne smeš prestati da plivaš, makar ti ruke otupele od bola, makar ti srce bilo kao led hladno od vode, makar se raspadala od umora, moraš dalje, moraš….
Znam ja dobro koliko ti vrediš, ne moraš mi o tome pričati. Znam ja da je tvoja suza skuplja od tudjih ogovaranja i podsmeha, da si ti od oni „drugačijih“ koji su uvek otudjeni i po strani. Nemoj, molim te, nemoj meni pričati o samoći! Sama sam ja i kada je oko mene gomila, i kada svi pričaju i pevaju, kada plaču ili viču, ja znam da jedino svoj glas čujem. Mene ne mogu udaviti tudje reči, jer ne dam. Jer to ne smem dozvoliti sebi. Ja znam, kao što i ti znaš, da je sudbina zapravo ono što sami biramo za sebe. Jedino to možemo zvati sudbinom. Nema samo jednog puta, uvek možemo birati, ali jedan je uvek teži, uvek brdovitiji, sa usponima i preprekama, sa gomilom pitanja. A glavno pitanje je šta želimo na kraju.
Probudi se, mala! Život jeste jedna ogromna prodavnica cipela! Cipela svih boja, oblika i veličina! Jedino je pitanje koje ti pristaju. U nekima je teško hodati, a koštaju čitavo bogatstvo. Neke su blještave i primamljive, ali korak u njima nije lagan. Možda baš neke neupadljive, neke u samom uglu, neke zabačene u ćošku popale prašinom čekaju na tebe. Možda neke koje zaklanjuju reklame. Samo u njima možeš hodati kao da si bosa i slobodna. Nemoj samo produžiti dalje. Dok stojiš pred izlogom i razmišljaš kako su sve basnoslovno skupe ili glupe! Nisu, a to i ne možeš znati dok ne probaš, dok ne zakoračiš u njima, dok ne zašniraš pertle, zakopčaš rajsfešluse, dok ne napraviš korak ili dva, dok se ne ogledaš… Ne smeš posustati samo zbog straha da ti te cipele ne naprave žulj koji će te boleti. Suze nisu najstrašnija stvar na svetu, a srce je već izdržljivo, ne brini, mnogo toga ono može podneti i preboleti. Nemoj da te plaše suze, mala, suze mogu i da leče, suze nekako operu oči i lakše sagledaš životne daljine. Sa njima se odrasta i sazreva. Sa suzama možemo i da se smejemo…
Ne mogu birati umesto tebe, čak i da hoću. Ne mogu odlučiti u tvoje ime i birati put kojim ćeš ići. Mogu te smao probuditi rečima, možda pomali pomoći dok te bodrim i zajedno sa tobom da se smejem. Samo to mogu, ma koliko želela više od toga. A volim te najčistije na svetu, i to ne moram ponavljati ti, jer to se samo po sebi razume, jer osećaš i zbaš, jer smo u osnovi satkane od istih niti čudnih gena koje nas izdvajaju od drugih. Nemoj to odbaciti olako. probudi se, idemo dalje. Možda nije neka uteha, ali mene uvek imaš. Možda nije neka uteha, ali može biti dovoljno za početak.
Probudi se, idemo dalje, ne zatvaraj oči, dozvoli životu da ti pokaže sve boje koje ima. Ne, nije svet crno-beli. I u snovima ima boja, zašto bi bilo drugačije na javi. Otvori prozor, neka udje hladni decembarski vetar, obuci jaknu i te tvoje male čizme skitalice i idemo. Negde već moramo stići kada jednom krenemo. Samo, moramo da krenemo….

Jesen je…

lunja — Wed, 03 Nov 2010 15:51:07 +0000

Znam, i ja bih radije pričala o proleću, ali vani je jesen… I kao i sve ostale jeseni i ova me ogrne tugom i ugasi osmeh. Meni su jeseni doba samoće, kada porastu zidovi oko mene, sklupčam se na kauču i slušam Generaciju 5… I plačem, isto kao i ova dosadna kiša napolju, potapam stara sećanja, a izlaza u sadašnjost nigde… Samo ta dva oka, dva muška oka koja plaču i mole. Nisam ga videla mesecima, još od avgusta kada je u belim patikama protčao kroz moje oči i mahnuo mi. Osmeh mu širok kao Vojvodina, a srce mi se steglo kao grudva snega. Znam ja dobro, njegove oči imaju zabranjenu boju. Zauvek ću ostati daltonista za njegove oči.
Jedino mesto gde smo zajedno su moji snovi, i njegovi snovi. Ta dva sveta se stope u jedan, i pojave se boje, sve one divne dugine boje zabranjene za moje oči. Plačem od sreće i pružam ruke, i znam da kradem ga i da sam i sama ukradena, ali srećna sam, srećna do neba, i trčim po tim izmišljenim livadama, berem cveće bez mirisa, ali on je tu i sve je ostalo nebitno. Taj osećaj sigurnosti, taj osećaj da mi više ništa drugo ne treba, i da sam voljena kao boginja…
On postoji, živi na par kilometara od mene, hoda istim ulicama, ali ne srećem ga, kao da smo na suprotnim hemisferama, ali znam da je bolje tako.
A onda kada ga sretnem, uzdrhtim i progutam suze, uzdignem glavu još više, jer ja znam da sam voljena i na toj daljini, znam da ću ga ponovo sresti u snovima, i tada mu sve mogu reći…
Ali jesen je, jesen ova bezobrazna, jesen koja me ubija i zatvara, jesen koja iz mene crpe poslednje atome sreće…

To se uvek drugom desi….

lunja — Wed, 29 Sep 2010 18:04:57 +0000

Kažu da se na moje lice ne lepe godine jer se stalno smeje. Moja ledja nose terete bez grča na licu, lagano koračam kroz život jer umem sa njim, i on mi sve prašta. Smejem se, u grlu mi grumen soli od suza koje gutam godinama, od sramote i bola koje ne pričam, koje ćutim. Ja sam stena i tako će to zauvek ostati.
Da znam, to se uvek drugom desi, ali sada se desilo meni.
Sa dvadeset sam kao leptir krenula u život, bez upozorenja, bez pravila, pravo glavom kroz zid, srcem kroz vatru i vodu. Sve rane manje bole kada si mlad. Kada ti je dvadeset godina život liči na švedski sto sačinjen od najsladjih stvari na svetu. Malo je drugačije kasnije, kada se proberu djakonije sa stola…
On je činio drugu polovinu mog sveta. Drugi deo mene same. Neko ko je završavao moje započete rečenice. Ko je dolivao u praznu čašu. Neko ko je razumeo i kad prećutim. Neko moj. Samo moj.
Ne postoji reč u našem jeziku koja može opisati osećanje bola koji sam osetila ugledavši njega sa njenim rukama na vratu i ustima punim njenog jezika. Nije vreme stalo, nisam pala, nisam vrištala, niti mu sasula piće u facu. Ta tišina koja je nastala izbrisala je sve pesme iz mog glasa. I sve boje stopile se u boju njene kose koja mu se prosula po ramenu….
Kažu da žena to zna, da oseti. Kažu da se prisustvo druge žene mora primetiti. On je bio isti, netaknut, isti onaj koga sam oduvek znala. Divan, pažljiv, sa osmehom i suzama. Čovek koga gledaš sa poštovanjem. Kome se diviš. Čovek koga želiš samo za sebe, a i ne slutiš da svoje vreme troši na neke druge sreće.
Moj grumen soli i dalje stoji u grlu. Bez pametnijeg rešenja ja glumim da ne znam. Prosto je nemoguće verovati, ali on je i dalje je najbolji čovek na svetu. Ali u mom glasu ne postoji više ni jedna nota. U mojim očima samo jedna boja, boja njene kose…
To se obično drugom desi. Ali eto, dešava ponekad i nama…

Tajna najtajnija

lunja — Mon, 27 Sep 2010 12:20:40 +0000

Septembarsko predvečerje, ja sama lagano klizim niz ulicu, nesvesna ljudi kraj kojih prolazim. A onda, ravno u pleksus, ne mogu ni da dišem, njegova kola, i neka dugokosa koja ulazi i seda na suvozačevo mesto. Prolazim trotoarom, na dva metra od automobila, i drhtim, drhtim ovog toplog septembarskog predvečerja, drhtim kao po mrazu. Idem, koračam, koraci teški tonu, suze skupljam u uglovima očiju, trepćem kao one porcelanske lutke, a osmeh mi na licu kao onaj kad deca crtaju smajlije.
Smešna sam sama sebi, nemam ni malo prava da se ljutim, treba da se radujem. Zar nisam oduvek govorila da mu želim svu sreću sveta, da je zaslužuje, jer ja ne mogu da mu je pružim. Ja sam njegova tajna najtajnija, uzdah koji preleti preko usana baš svaki put kada me spomenu u pesmi. Ja sam njegova zla senka koja ga pohodi iz noći u noć. On me nema. Nikad me nije ni imao. Uvek prebacujem sebi da sam kriva za sve što ga boli, da mu rušim život. A i ne razmišljam o sebi. Ne razmišljam o tome da sebi mogu srušiti sve ove kule koje sam godinama gradila, da sama sebi zabadam nož u ledja. I što mi treba sve to…
Nastavljam, idem, u koleno me udara kesa sa slatkišima, gorčina u srcu, bleda sam, znam, ali veče je, niko i neće primetiti, niko i ne sme da primeti… To je tajna najtajnija…
Zvuk auta dobro poznat prolazi kraj mene… Pokušavam da ne gledam, glava me ne sluša, okreće se… Ne gledam u suvozača, to mi je nebitno.. Gledam da li me on vidi, da li zna da ja njega vidim, da li primećuje gorčinu koja mi lice boji u žuto… I onda vidim da to nije on.. Neko drugi vozi. Nije on. Taj veliki kamen pada sa srca, grizem usnu, smejem se, a boli me… Ne smem to da radim, ne smem da budem sebična, ja koja sam njegov celi svet, koja mu noći boju u purpurno, i samo jednim pokretom ruke uranja ga do dna.
Boli u grudima, ulazim u sobu. Palim cigaretu, izlazim na prozor, pogled u nebo, neke nepoznate zvezde namiguju, otrovan dim u grudima, i te slane reke niz obraze. Nikada te nisam volela, ali ove jeseni venem kao lišće. Moje srce ne ume da te prihvati, ali tu negde u predelu pleksusa svaki put me ubode nož sujete kada te vidim. Lovim ti pogled iako znam da me vidiš svakim delom tela i kad ne gledaš… Ti me znaš, i to je ono što me pomera… I sve je u redu, i opet ništa nije kako treba…

Dno srca

lunja — Wed, 15 Sep 2010 19:22:28 +0000

Danima krijem sebe od tebe. Tražiš me, zaviruješ pod svaki kamen, kao lud se osvrćeš, hvataš prolaznike za rukave. Ne, nisam ja kriva za to, kažem sebi i još više navučem kragne uz obraze, ušuškam glavu svojim malim lažima koje me nose dalje, niz put, pa levo kod ćoška, niz onu jednosmernu, držim se leve strane, sujeverna sam, srešću te.
Ne krijem se, samo te izbegavam. Ne odbijam pozive, samo pustim da do kraja odsvira melodija, tvoja i moja, naša, naša nekadašnja…
U tebi raste zver, glad za mojim prisustvom, plaše me vatre koje sevaju iz tvojih očiju. Znao si da je sve medju nama laž, živeli smo u trenu izmedju dva sveta, u malom prolazu koji spaja naše odvojene živote. Rekla sam ti da smo ukrali tudje vreme i tu posadili svoja srca. Moje jalovo srce vratilo mi se, iz njega ništa nije izniklo. Tvoje poput puzavice pratilo me duž pločnika, uspuzalo se uz betonske zgrade, čekalo me u haustorima. Treba ti neko na koga ćeš se osloniti.
Ja sam bila samo vetar u tvom životu. Ništa više. Uskomešala sam tvoje šiške, ispremeštala uspomene i one koje bole stavila na dno, valjda si zato pomislio da sam ti otklonila bol. Valjda me zato tražiš, da te samo jednim zagrljajem ponovo zaštitim od svega.
Ja ne umem da dišem sa tobom. Otišla sam. Jesam vetar ali trba mi pećina da bih mogla da se smirim. Ti si ravnica gde nemam kud da uperim poglad, ogromna, prostrana ravnica od koje mi se plače…

U prolazu…

lunja — Sat, 28 Aug 2010 07:15:29 +0000

Teško je ići kroz život, hodajući unazad, zagledan u prošlost i sve ono čega nema više… Onda se i pitaš, da li ta mala zaista raste uz mene kao puzavica, da li je moja, mada znam da svake noći odlazi nazad u svoj dom, greje nečije druge dlanove, smeje se u duetu sa nekim ko je ima, isto onako koliko ja nju nemam. Ja sam njena iluzija ljubavi, miris koji podseća na svež jutarnji tren koga je ona jednom davno imala. Ona svoje promrzlo srce ogreje mojim osmesima, u prolazu, i ode…
Sretnem je često. U prolazu mi mahne, osmeh njen preplavi ulicu, ruže zamirišu, ona maše naivno kao da joj je šesnaest, kao da ima prava i sme da svima pokaže koliko joj značim. Znam ja to, ali i strepim, nagazim papučicu za gas, i otklizim niz put…
Njene oči su tužne i kada se smeju. Imaju oblik badema, malo povijene u uglovima, kao da su rodjene da se niz njih slivaju reke suza… Gledao sam te divne oči mnogo puta kako plaču. I kako se smeju, sa onim malim trouglićem na tromedji lica, i njene ruke kako sklanjaju kosu nemarno, njenu kosu od čitavog metra, moja divna Pokahontas, moja tajna, najtajnija… Moja, a nikada moja do kraja…
Njeno lice je i dalje vedro, mada vidim kako joj sleću godine i brazdaju neke samo meni vidljive linije, ja je gledam kako se menja, i volim je baš takvu, devojčicu od trideset i nekoliko, moju malu koja prkosi novim trendovima, novoj muzici, uporno odvrće zvučnike do kraja i sipa u moje dane divne melodije davno umrlih muzičara… To je prava muzika, kaže ona, i ja joj verujem, ja joj sve verujem, i da padaju bombone sa neba, i da me voli, i da je moja, ma se joj verujem, jer sve što dotakne sve je zlato, ali to i jeste njeno prokletstvo…
I kao po navici ostavlja me i odlazi u pola reči, u pola zamisli, moje ruke ostanu prazne, a srce puno samo davnih uspomena.
Naučio sam da živim sa tim. Naučio sam da se izborim sa hladnim jutrima i vrućim snovima. Znam da živim u prošlosti da se uzalud nadam. Dani umeju da budu vedriji kada je sretnem. Ja sam vedriji kada je sretnem. I živim uz njene pesme i njene osmehe, one u prolazu, koje mi se zakače za trepavicu i čitav dan ne mogu da ih odlepim… Onda zažmurim i sačuvam bar taj mali deo nje… Da prežiivim do narednog susreta…

Neznanac

lunja — Thu, 26 Aug 2010 05:57:56 +0000

Spakovala je ranac i krenula. Kiša je uporno fajtala grad, smenjivala se sa suncem izazivajući onu zagušljivu vlagu, misli su joj poput pčela u košnici zujale u slepoočnicama. Odlučila je, odlazi, ostavlja, prašta i plače… Oprašta sve laži i zakašnjenja. Oprašta i miris novog Lacoste parfema koga je cele noći osećala u vazduhu jer ga je on doneo na sebi. I onaj neobjašnjivi ponoćni poziv i najgluplje opravdanje na svetu. Ostavlja sve iza sebe i odlazi.
Na trgu ljudi užurbano prolaze, jure u svoje male živote, na posao, u banku, u jednosmerne ulice, niko i ne gleda oko sebe. Dugokosi mladić sa gitarom, „Solder of fortune“ lebdi avgustovskom žegom. Poneko zastane i ubaci koju novčanicu, ali čini se da niko i ne sluša njegovu divnu melodiju.
Ona je stala. Taj prizor, kao iz onih starih filmova, njegov zamišljen kratkovidi pogled koji leži na asfaltu pokraj crne činije iz koje vire novčanice. Gotovo i ne razmišljajući, prišla mu je, spustila ranac pored njega i počela da peva. Okrenuo se ka njoj, ne prestajući da svira. Ona je pevala, žmureći tonula medju pastelne tonove. I svaka sledeća pesma, i svaka nova reč koja joj preleti sa usana. I sve te suze koje se slivaju niz obraze…Čitav sat njena pesma bojila je nebo tog utorka, na trgu grada koji je imao hiljadu golubova.
I kao nakon nekog transa, obrisala je suze i uzela ranac. Oko njih je gomila ljudi, bez daha slušali su duet dvoje neznanaca čije su se duše naočigled svih preplitale i drhtale, kao da vode ljubav.
„Stani“, jurio je za njom mladić, prekačući klupe, golubove, prosjake. „Stani, ne možeš sada da odeš…“
Stala je, okrenula se. Kosa joj se lepila za mokre obraze. Oči u oči, dva zamućena pogleda i tišina.
„Kako se zoveš“, progovio je u pola daha.
Njegove oči su sive, kao kišno nebo. Ona drhti, ćuti, traži razlog da što pre pobegne, da trči, da bude sama i da se isplače. Opet joj se suze izdajice skotrljaše niz obraze i ona ga kao zagrli uz jecaj, kao pred smak sveta. Jecala je na njegovom ramenu, ta bezimena, bosonoga, mala nesrećna lasta… I tu je bila sigurna, u njegovom zagrljaju, kao pod zidinama srednjevekovnog grada, neznanac koji je čitao tugu sa čela… I već sutrašnjeg dana, kao kapi kiše, zauvek je obrisao tugu i nastanio ptice sarenih krila… Ali to je vec druga prica…

Čovek od kamena

lunja — Thu, 26 Aug 2010 05:57:36 +0000

Smeješ se, zar ne,
čujem ja kako odjekuje,
smesno ti je…
Moj pad,
moj sunovrat,
polomiću vrat, budalo!
Daj mi ruku,
da ustanem
i očistim prašinu sa kolena.
Ti si čovek od kamena.
Da, unapred znam,
reći ćeš da ti to nije bila namera,
da sam smešna kada se ljutim.
Ma znam ja, smešna sam ti i kad ćutim,
i kada plačem i gutam svoje slane reke,
i u mislima sam dalja od meseca…
Zbog mene, tebi više
ne treperi u grudima,
zbog mene u tvom stomaku
više ne stanuju leptiri…
U tvojim obrazima,
dve male rupce,
a meni dva kanjona…
Smeješ se i dalje….
A ja više i ne znam šta da kažem…

Iluzija o tebi

lunja — Wed, 25 Aug 2010 10:54:22 +0000

Uvek mi avgust zabode neke ledene iglice u srce, i kao da nije leto, i kao da sam baš ja eto bogom dana da me nebeske ledenice pogode u srce.
Stajao je nem, zagledan u binu, carstvo onih posebnih. Divna letnja noć i divno biće pod mesečinom. Kao da je otrgnut iz neke balade… Koliko sam samo puta čula da govori kako je običan…
Korakom uplašenog miša, dok mi je srce u grudima dobovalo ritam afričkih plesova, nesigurno zaronih u noć, sve bliže tom čoveku pod srebrnim nitratom mesečine, njemu koji razvejeva sve moje iluzije o odrastanju. Ja sam pri spomenu njegovog imena samo uplašena devojčica koja ućuti, stavlja ruke u džepove da niko ne vidi kako trepere. Kada on progovori za mene drugi zvuci ne postoje. Moje uši su notna sveska za njegov glas…
Osmeh, dobro poznat, topao, drag. Ja se smešim, i sve je u redu, ja stojim, govorim, kao slučajno ga dodirnem po ramenu, pominjem neke pesme, neke dane, ma nevažno sve, jer ionako u tom trenu ništa ne postoji i sve prestaje da traje.
I opet, toliko toga što bih rekla, a ne mogu. I opet, neke dečije nespretne reči predju preko usana neopaženo, on se smeje, ma zna on, ali ja patim…
I već mi u uglovima očiju čuče suze, spremne da mu padnu pred noge, u prašinu, da sruše moj ponos kao kulu od karata. Sa njim je tako divno ćutati, tada ispunim zenice njegovim likom. Čak i ne trepćem. Iznalazim razloge da budem mu blizu, ali ponestaje mi razloga, ponestaje mi daha…
Zaboravila sam kako je to kada si bez odjeka, kao u ravnici. Kada nema nikog ko može da upije tvoje reči. A ovaj tren, ovaj prohladan avgustovski vazduh koji mi prolazi kroz telo, ova silueta na mesečini koja je kraj mene a tako daleka, samo mi je još jedan dokaz da sam samo čovek… da sam živa… Ali priča o nama ne postoji…Neće je ni biti. Samo ovaj tren koji će jednom,kada preraste u sećanje, postati biser kojim ću osvetliti neku svoju zimsku noć.

pod mesecinom

lunja — Sat, 07 Aug 2010 16:09:03 +0000

..Eric je znao da čekam… prethodne noći sam obećala da ću doći…
…Gledam i plavetnilo i čekam…
…A onda kabrio crvene boje nailazi drumom… Vozač duge plave kose, suvozačevo mesto prazno, na zadnjem sedištu gitara…
… Staje i gleda me gladnim pogledom… u trnu pristajem da budem i dobra večera, samo neka sam dobra…
… Uz gitaru prolazim vekove, putujem kroz vreme na krilima dugokosog virtuoza gitare, sina smrti koji me gleda i peva svojim napuklim glasom… šaputavo i sneno… ma znate i same kako već ume…
… sono utre pako misu…kertu para sue…
…ne znam šta sve to znači, i nije me briga… u njegovom glasu plovim kao u čamcu, vrtoglavom brzinom ka vodopadu greha…
… slatka bol na ledjima ujeda kao zimski vetar, a greje kao julsko sunce…
… njegov krik zadovoljstva koji me izludjuje, golicanje njegove kose na mojim ramenim, i snažan stisak…
… ne bežim, pustam da me prisvoji kao stvar, kao nešto samo njegovo jer to i jesam, sama u svetu tame i tišine, postajem i kraljica i rob, i pristajem, ma pristajem na sve…
… moje telo kao drum po kome potuju njegove ruke…
… u ritmu njegove strasti gubim razum, ječim od bola, ali boj je samo moj, i slatka je jer potiče od njega…
… ogrćem se mesečinom i grejem se njegovim prisustvom…
… nikad manje svoja, nikad više srećnija…

Poverljivo pismo za E. /true blood/

lunja — Sat, 07 Aug 2010 13:43:33 +0000

Sa tragom tvojih zuba na vratu pokušavam da usnim dok sunce nestrpljivo utrčava kroz prozor. Navlačim zavese, vrti mi se u glavi. Mislim da bi mi kao nekom budućem vampiru smetao nedostatak ukusa vina. I ova blaga ošamućenost koja me prati uz noći u noć, dok nazdravljamo i smejemo se. Gledam u ogledalo i smejem se… Dijadema na mom vratu miriše na tvoj dah…
Kada sam te prvi put srela ostala sam bez reči. Neko kao ti zaista iscrpe čoveka na prvi pogled, isprazni svaku misao koju ima u glavi. Od tvog prisustva drhte mindjuše na mojim ušima. Korak ti je siguran a meni klecaju kolena, smejem se, a taj osmeh me žulja po rubovima usana. Kako da ti objasnim lepotu mesečine kada mesec živi u tvojim očima?
Svaki put kada dodješ ti doneseš i vetar koji mi umrsi kosu. Onda je dugo rukama ispravljaš, uplićeš u nju bajke davnih hiljadugodišnjih pejzaža. Vreme će uvek biti na tvoj strani. Mene će vreme ubijati, gaziti, gužvati mi kožu, prskati po mojoj kosi belinu snežnih vrhova… Tebe ne muči to, ti imaš druge strahove, ali ih kriješ pod lukom bledih obrva…
Evo, sunce je neumoljivo, ispunjava mi sobu rekom svojih zraka. Ti spavaš, prelep u svojoj tišini i belini lica. I dok tako blaženo toneš u svoju tamu ja bih te samo gledala i ćutala. Ti ne znaš da dani nemaju više sjaja. Ti ne znaš koliko su moje noći blještave ako tvoj lik ispuni moje misli…
Spavaj mirno, andjelu tame, oličenje svih devojačkih snova.
Stojim na granici dva sveta i ne znam kome da potrčim… mali život, prepun cveća i leptira, mirisnih vinograda, divnih mora, kolača i vina… ili večnost blještave tame koja ispunjava svaku poru mog bića…

Dorijan moje mladosti

lunja — Tue, 20 Jul 2010 15:26:03 +0000

Tragom nekih davnih jesenjih dana slutim da ću te naći u prvi sumrak. Poput ubice kliziš nečujno. Prozor je otvoren i već po basovima prepoznajem pesmu… Poput aveti me prati devojački san – duga kosa i zvuk gitare… Zarobila me jedna pesma. Mojih šesnaest poput kiselog groždja danas me ujeda za jezik. Hej mama, da li znaš šta radi tvoj sin… Uz njega sam naučila kako se drži gitara, kako svirati dušom, i onaj bol u prstima… Zaboravila sam, Petre, sve sam zaboravila… Nikada više nisam umela da odsviram onaj tvoj mini blues… Ali pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku kosu koja me golica po ramenu, tvoje nespretno „s“ koje kao žeravicu skotrljaš niz jezik, pamtim miris kožne jakne, tebe koji si moje sivilo učinio poput palete boja…
Možda baš zato nikada nisam uspela da pripitomim svoj pogled. Kažu da se osvrćem za dugim kosama nekih nepoznatih, kažu da me jedino zvuk gitare podiže sa tla…Ja se smejem, jer su u pravu, prikrivam to svoje ludilo u očima, odmahujem ali sebi priznajem, drago mi je što sam baš tebi poklonila svoju teget maramu. Nikom ne bi lepše stajala. Niko nije umeo da je nosi kao ti…
Sećaš li se kada smo se nakon toliko godina sreli na železničkoj stanici u tom našem gradu mladosti? Bila je jesen, u boji moje kose, i duvao je vetar, kovitlao papiriće u krug. Stajala sam nepomično, srećna i nesrećna, sve se pomešalo u trenu, gledala sam u tebe koji si poput Dorijana Greja zaustavio vreme i ostao onaj isti… Dok si me vrteo u krug ponovo je zamirisala tvoja jakna i opet sam zauvek i bespovratno zavolela naš grad, koji nije bio ni moj ni tvoj, a koji je ipak bio naš…

Svoja

lunja — Wed, 07 Jul 2010 21:22:46 +0000

U njenoj glavi široko prostranstvo tolerancije,
oprašta neoprostivo,
učestvuje u ludim gladijatorskim igrama
koje ni sama ne razume.
Ima osmeh duž sedam mora,
smeh joj se čuje preko sedam planina,
korača u korak sa svojim vremenom,
često ga prestiže,
zastaje, osvrće se…
Ljudi govore da je luda,
da se ponaša kao da joj je šesnaest,
da ima nedopustive snove,
da joj preglasna muzika razbija prozore…
Ona korača ulicom u ritmu bosanove,
vijori joj kosa kao pobednička zastava
na bojnom polju,
ona je zla, crna i mračna,
njena je noć poput Merlinovog plašta,
ali ona se smeje i kad kiše nadoleze,
jer leta će uvek biti.