Lunjin kutak » Moj kutak

Kraj sa početkom

lunja — Mon, 09 May 2011 19:17:34 +0000

Prstohvat snova
i na vrh noža male, sludjene čarolije….
sasvim dovoljno za mamurluk od kišnih dana…
a onda u to možeš dodavati šta god poželiš….
jer ništa ne ubija večnost,
i uvek će na kraju ostati početak….

Sama

lunja — Mon, 09 May 2011 19:05:13 +0000

Teška noć se razliva ko prosuta boja sna
i skriva moje tajne u svoj mrak.
Ako se u njoj izgubim ne traži me i nek zauvek
ostanem ti priča koju znaš
u staroj knjizi koju zatvaraš.
Ja nisam imao snage
da te vodim odavde
dugo već bledi priča o nama
dalje moraćeš sama…

Ako se zagledaš u oblake što prolaze
dok skrivam…. nemoj čuvati
jer znam da nećeš lako podneti.

Najda/Deliverance

Zašto, mama?

lunja — Tue, 23 Nov 2010 17:41:42 +0000

Mama, kada si pričala o životu, nisi mi rekla da ume da bude prazan kao čarapa, da toneš i kada najjače mašeš rukama. Mislila sam da je dobro uvek jače, da pobedjuje i da vlada. Ne, mama, nikada mi nisi rekla da svetom vladaju loši djaci, one male barabe koje su prolazile kroz školu kao na modnoj pisti. Ja sam verovala u sve one bajke koje si mi pričala. Veštica na kraju priče uvek izgori, spletkaroše uhvate sopstvene zamke, maćehu zadesi loša karma, a oni dobri žive srećno do kraja života.
U ovom svetu sve je obrnuto. Ovi dobri nisu ni svesni ni da su živi, a kamo li da su srećni.
Mama, zašto mi nisi rekla da si ti ta koja mi je bacala bombone, a ja sam verovala da padaju sa neba. Jeste, tada je prestao moj strah od aviona, ali sam zauvek ostala klinka koja gleda u nebo i očekuje, koja se nada da negde gore zaista postoji neko ko vodi računa o svima nama dole. Neko ko ima mnogo bolji pregled, neko pravedan, neko dobar, neko koga ne možeš potplatiti za litar vinjaka. Neko ko se ne loži na narodnjake. Neko ko zna ko je Dzo Koker….
Ne, mama, ne umem da se snadjem u ovom moru gde plivam sa ajkulama. Nisi me učila da grizem, meni usne služe za osmehe. Rekla si da su jutra uvek puna sunca, zato me zbune uvek ovi oblaci koji plove nad nama, ovi oblaci koji mi zaklanjaju horizont, oblaci kroz koje plove oni isti loši djaci i mašu nam sa visine, nama malim i sitnim ljudima koji hodaju po zemlji. Mama, smeh mi se izgubio u ravnici. Lutam, skupljam lišće i pravim herbarijume, i tužne ikebane od uvelog cveća. Ne, mama, ovo nije svet za koji si me spremala…

Tetovirana jesen

lunja — Tue, 28 Sep 2010 20:51:59 +0000

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje izmedju smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadic bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dodju, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LADJE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?

Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepshu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetis miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić

Velika voda I

lunja — Tue, 07 Sep 2010 11:59:01 +0000

Nekad brišem sa prozora
kapljice koje padaju na bleda okna
što mokra su od kiše koja udara o njih…
Svojim dahom na hladnom staklu
maglu pravim tad,
po njemu pišem ime koje ne izgovaram…
i pitam se…
Da li još plamen sveća gori
i svetli ko nekad u tvojoj sobi…

I kao da čujem muklu tišinu
koja je svedok samoće moje
i znam svaku priču o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori,
sve je ko nekad u tvojoj sobi…

A vazduh miriše na tebe svaki dan,
svet se skupio u kap na mome obrazu
i sve je duži trag velike vode iz mojih očiju…

I topim se kao sveća gorim,
jer dobro te znam i još uvek te volim,
sve što tebi je, sve to meni je…
I sva naša mladost, sva tuga i radost
je prevelik znak,
sve što tebi je, sve to meni je…

Najda&Deliverance INC
http://www.youtube.com/watch?v=aK2MD6N4qYY&feature=related

Vitez

lunja — Fri, 20 Aug 2010 09:26:26 +0000

Ja smem da te poželim.
I smem da te tražim u prašnjavim knjigama,
smem da te stvaram u svojoj glavi u viteškom oklopu,
i posmatram kako u galopu juriš livadom.
Neću više da lutam gradom,
samo da bih na tebe naišla.
To nije u redu.
Ja sam na ovu planetu sišla
da bih na tvom ramenu zaspala,
i tu ostala.
Sa tobom na kiši kisla,
uz tvoj obraz svoj pritisla,
pitala te stotinu puta da li me voliš,
svojim glasom da moje dane bojiš.
I nemoj, molim te, više da se kriješ,
tvojim nepostojanjem možeš da me ubiješ,
ja te čekam, moj Viteže Od Nemira.
i dajem kraljevstvo za parče tvog svemira.

lycka

Veštica dobrog srca

lunja — Mon, 05 Jul 2010 09:45:51 +0000

Kada umre ljubav ostaju sećanja kao spomenik na ono što smo nekad imali. To naše nekad što smo imali rušilo je planine i razdvajalo mora. Od sutona stvaralo jutra. Ja znam da smo mi možda mogli imati nas na obalama zemlje koja me možda nikada neće videti. Tebe hoće. Znam. Moraš otići i naći sebe, živeti našu priču sa nekom drugom. Volela bih podeliti parče svog nebitnog života sa tobom na obali gde rastu nade. Dala bih sve za dve mrve tvog optimizma. Ja sam na dnu, potopljena i pritisnuta nečijim tudjim ljubavima koje me guše i ne daju da živim, smeju se mojim slabostima i truju vlažnim dodirima. Venem kao ruža u kristalnoj vazi, imam sve, a nemam ništa. Samo bljesakl nekih letnjih dana koje si pastelnim bojama prekrio da nas ne primete. Ja sam ćutala. Ti si umeo da ceo svet svedeš na jednu osobu. Ja sam imala drugu dimenziju na svom dlanu i živela svuda. Ja sam se smejala i plakala u isto vreme. Slušala sam o tebi da si našao sebe u nekoj koja te nije dostojna. Smejala sam se i pokušala pravdati tu svoju nedostojnost, jer niko i ne sluti da sam to ja. Da, ja sam ta koja je trebala stati rame uz rame sa tobom i otplivati…Ali nisam smela na svoju dušu preuzeti tvoje slabosti. Ne mogu plivati za oboje, ti dečače, koji si u srcu imao sve pesme sveta…
Pobegla sam u zimsku noć ostavljajući te da drhtiš na hladnoći. Oduzela ti san. Prekinula projekciju divne budućnosti koju si crtao na zvezdanom nebu, ugasila baklju koja ti je osvetljavala put. Ja, zla do kosti, uplakana večtica koja mrvi svoje srce praveći čarobni napitak koji bi ti pomogao da me zamrziš. Da me gledaš mračnim pogledom koji će potisnuti tvoj bol. Veštica koja je ubila svoj lik u tvojim očima.
Otpio si gutljaj, ali baš kada je počela magija da deluje bacio si čašu na pod… Ostao si na pola zarobljen u procepu dva sveta. U raskoraku stojiš i ne znaš kuda da kreneš. Veštice koje umeju da plaču ne ostavljaju se tek tako….

Srce miša

lunja — Tue, 22 Jun 2010 17:14:11 +0000

Moraću da zaronim duboko u sebe,
da proverim jesam li ja baš takva kakvom me ti vidiš.
Ti me teraš da od sebe stvaram planinu,
da se pred tobom ponašam jaka,
da dokažem, da na brzinu
umem da preskočim more,
i bar dva brda.
Ti ne znaš da meni u grudima mrda
jedno maleno srce miša,
onakvog sićušnog, od sivog pliša.
Nemam ja korak od sedam milja,
ja koračam u malim skokovima,
ja ne njišem bokovima,
nemam slapove parfema na vratu,
ne tužakam starijem bratu,
samo sebe imam.
Zato sebe čuvam od tudjih očiju.
Moja duša živi u mom nosu.
Nikad me nećeš videti bosu
da hodam po prolećnoj travi.
Mene plaše i mravi.
Mene plaši i povetarac kada okrene stranicu knjige.
To je već novo sutra
i nove brige.

Glavu gore!

lunja — Mon, 26 Apr 2010 08:53:31 +0000

Kada nemaš para sve ti smeta-i komšijski pas, podavijena kragna na prolazniku, masna kosa koleginice koja ponedeljkom izgleda kao da je stigla iz treće smene iz rafinerije. Ma sve ti smeta. Smeta ti i televizijski program, šetaš kanalima tražeći neki izlaz. A ono tamo neki drugi ljudi uživaju u carstvu petosobnih stanova pastelnih boja, i svi imaju bele biserne zube, svi su zgodni, sa negovanom kosom, garderoba firmirana, patike iz uvoza. Doručak francuski. Ručak kao iz narodnih kuvara. Večera u stilu Italije. Imaju kućne ljubimce koji, opet, imaju svoje sobe. I svi voze dobra kola, putuju, letuju, skijaju, zimuju… Slika pored Ajfelovog tornja, pa kip slobode, havajske ogrlice, kubanske cigare… I poludiš, jer nisi siguran ni gde se sve to nalazi na geografskoj karti, jer o svemu tome samo slušaš i čekaš da se slože neke nebeske kockice pa da i ti otputuješ, da odeš, da vidiš. A unapred znaš da se te nebeske kockice jako teško sklapaju ukoliko ti tata nije onaj ili onaj tamo, i ako nisi rodjen pod srećnom zvezdom nekog zvučnog prezimena. Nisi dovoljno dobar. Nikad nisi dovoljno dobar da budeš deo tog velikog, visokog sveta. Ne umeš da dišeš u tom visokom svetu retkog vazduha, tvojim venama ne teče aristokratska krv, ti si samo običan mali ljudski oblik koji nastanjuje ovu planetu. Možeš da se ne miriš sa tim, da se svadjaš, grebeš rukama i nogama, džaba. Tamo se ne stiže tako, stepenik po stepenik. Tamo se ide liftom, zlatnim liftom koga pokreće nešto mnogo jače i veće od obične mehanike. Tu vladaju zakoni jačeg, onog koji može najjače da zagrize i da ne žali, koga nije sramota biti nečovek, ko ume da zažmuri i pred andjelima. Ne, nemoj se nadati, ti jadni, obični čoveče da ćeš tek preko noći uz suze i znoj dotaći zvezde. Zvezde su privilegija. Zvezde su naušnice za neke druge uši. Ne, ne pružaj ruke, bez belih rukavica mogu te sagoreti.
Nema veze, možda su zvezde stvorene za neke druge, ali ti u sebi imaš najveće blago. Imaš srce. Umeš da budeš ono na šta su drugi zaboravili – da budeš čovek. A to je jedino bitno. Život čine male stvari, samo oni pravi umeju da mu se raduju. Ni deset nula na bankovnom računu ne pune srce kao nečiji osmeh i dodir. Budi srećan, jer samo sa srcem zaista živiš. Oni bez srca su samo prisutni…

Moja perspektiva: 8.mart

lunja — Tue, 23 Mar 2010 07:32:18 +0000

Ne volim 8.mart. Zapravo, nije da ga ne volim, ja ga NE RAZUMEM. Volela bih da mi neko objasni šta zapravo slavimo tog dana… Ravnopravnost. Khm, khm… aha, baš jeste ravnopravnost. Nema ravnopravnosti i sumnjam da će je ikada biti. Onda kada i ženama bude oprošteno sve ono što se prašta muškarcima samo zato što su muškarci. Onda kada muškarci budu imali granicu svoje slobode kao što je mentalno kroje ženskoj populaciji.
Eto! Svake godine ista priča! Ponovo se u meni probudi feministkinja, ponovo počnem da se jogunim i svadjam. Poludim kada me neko upita: šta si dobila za 8.mart? I to još ako je me pita žena… Ja onda ne znam šta da joj odgovorim. Ako krenem da pričam ispašće to bar polučasovni monolog. Nekako umirim sebe, i skrenem temu na cveće i drveće. Kako da objasnim nekoj ženi da sam ja mom mužu zabranila još u vreme kada mi je bio dečko da mi bilo šta kupi za taj nepostojeći praznik. Mene to vredja! Jednom sam pokušala da objasnim prijateljici. Prosto nije mogla da poveruje i uporno mi stavljala do znanja da sam, blago rečeno, luda. E, to me nasmejalo do suza. Neke žene izgleda od cele godine imaju samo taj dan kada mogu očekivati nešto lepo. Do suza, stvarno! Pa to je žalosno!
A ima i muškaraca koji prosto obožavaju ovaj praznik! To im je jedini način da poljube neku ženu, pa se lepo zatrpaju onim uličnim karanfilima, pa krenu redom od čistačice do direktorice, sete se nekih starih ljubavi, svojih komšinica, pa prodavačice iz dragstora gde kupuju hleb. A od svega toga za par dana ostane samo presamićeni cvetak uvelih latica…
Poznajem žene koje su za taj praznik dobile po koju masnicu zbog pijanog stanja svoje jače polovine. Ili su bile izblamirane do daske u kafani, jer piće čini svoje, a jači pol je jači pol. Jeste, jadna Dragana je prošle godine cele noći slušala izvijanje njenog supruga koji je pokušao da zabavi goste i otpeva par pesama, usput ukratko prepričavajući zadnjih dvadeset godina braka, od kako su se upoznali pa do današnjih dana… Naravno, nekoliko drugih mužjaka imalo je isti poriv pa je umalo došlo do tuče oko mikrofona. Pamtim jednu Miru koja je na rukama iznela svog muža iz kafane, spakovala u kola, odvezla kući, a ostatak noći provela uz krpu i mnooogo vode i sapunice čisteći kola i kuću. Eeee drage moje, mogla bih ja ovako satima!
I tako, Taj Dan žena je za mene obična farsa. Ja ću rado promeniti mišljenje, samo ako mi neko objasni. Slobodno. Ja čekam.

PA STA!?

lunja — Fri, 04 Dec 2009 10:34:05 +0000

Ma necu nista da ti kazem, necu da ti priznam da sam utucena i zgazena, da sam sama u svetu belih papira, da cutim i placem u sebi. Ma necu ti reci koliko sati ima moj dan. Ne bi razumeo, jer ti verujes samo usvoju sopstvenu bol. U tudje reci ne verujes. mislis da ceo svet treba da prati ritam tvog srca. Sujetan si, dragi moj, pomalo gladan svega na ovom svetu, a ipak previse sit da bi ista razumeo.
Hoces da odes, da putujes, da zivis daleko od naseg neba, gde zemlja ne radja psenicu, hoces da nosis sesir, budes slobodan. Zao mi je jer ne shvatas svoju slobodu i ovde, ti, koji si svestran od najsvestranijih koje znam, ti koji se i smejes samo na sebi znan nacin i koji razumes sve ono sto se drugima mora nacrtati, ti koji sve razumes a ne spoznajes svoju slobodu. Mislis da je sloboda ono sto ti pripadne kad predjes granicu svoje zemlje. Ne dragi moj, sloboda pocinje u glavi, prolazi kroz srce, mada i te kako ima veze sa onim koliko izlazi iz dzepa… a ti sve to imas, a ipak si kao lav u kavezu… Zarobljen u samom sebi… A najteze je boriti se protiv sebe.
Necu ti reci da sam svake ponoci prelazila granicu sebe, zaranjala u mracne dubine savesti grizla sebe kao besan pas. Sama sam kriva, i zato ti necu reci. Produbile bi moje reci pecinu u tebi, postao bi gorak, postao bi stranac, usamljenik, isao bi do ivice sa suludom idejom. Sam sa sobom na ivici provalije, bezdan mojih ludih zelja…

Ep o životu

lunja — Wed, 23 Sep 2009 12:06:23 +0000

Više te ne tražim pogledom po ulici. Ponekad se osvrnem na neku škripu guma, zastanem pred izlogom, namestim šiške i ćutke pokušavam da urazumim sebe. I krenem dalje, smejem se, i idem, idem, idem u vražju mater…

Pitam se šta si mi zapravo bio ti. Neka vrsta utehe i bega od stvarnosti, mala pauza izmedju dva čina, nešto kao reanimacija pri prestanku rada srca. Srce je nastavilo da kuca a ja sam nastavila dalje. Što dalje, dalje, najdalje od sebe i ove stvarnosti, od dosadne svakodnevnice, od filmskih drama, od ukrštenih reči i pogleda, od prećutnih odgovora, od stereotipa da si samo žena koja nikada neće naučiti da parkira, ni da vozi. Smejem se i dalje, izbezumljeno i bledo, koračam, gotovo trčim, i idem, idem… Idem skroz na drugu stranu reke, prelazim most, ulazim u onu malu ulicu, poprečnu i tihu, ušuškanu uz reku, osvrćem se na lavež pasa. Čudno je to koliko je čovek sam. Potpuno sam, usamljen u moru ljudi, u ovoj eri kompjutera i telefona, potpuno izgubljen u samoći medju svim tim knjigama, diskovima, časopisima. I koliko samo ima toga da kaže i ispriča, da objasni, ali zastane u pola daha jer nema kome, jer ne vredi, svako na tvoju priču ima neku svoju sličnu, i svako je doživi na svoj način, a ti opet ostaneš uskraćen za još jedno razumevanje…

I tako se jedna po jedna iluzija ruše niz liticu postavljenih ideala. Ja sam verovala u ljude. U onu ljubav iz srca, u priču o srodnim dušama. Ma sam si, da se ne lažemo, sam si kao kamen oblutak na obali, iako ih ima na hiljade. Sam si, tvoj glas ostaje bez odjeka, i planine imaju preča posla. Ja sam verovala da je dovoljan jedan zrak da obasja svet, naivno i detinje verovanje da sam možeš promeniti svet. Ali svet menja tebe, hteo ti to ili ne, pokoravaš se dugogodišnjim ustaljenim pravilima, usmeravaju te unapred odredjeni koloseci, a ti samo ideš i ideš…

I ideš, i ko zna dokle ideš . Možda opet na istu stranu reke, sa onim istim šašavim osmehom koji postaviš još od kuće kada kreneš, osmeh poput šminke, koja se spere prvom suzom, ili nekim susretom. Ljudi nikada neće shvatiti koliko je krhko njihovo vreme, kako je kratko i krto kao parče krede, lako ga možeš slomiti, istopiti, izgubiti…A onda više nema ničega, osim sećanja koja vreme iz godine u godinu ulepšava. Sećanja su lepa samo iz neke buduće perspektive kada zaboraviš bol, i kada presuše suze, kada ti i taj osmeh deluje iskreno i vedro.

Nekada nisam volela kišu. Sada mi prija. Dopada mi se njen svež miris, i onaj trenutak kada uhvatim sebe da već dugo stojim na terasi i gledam kako se kapi razbijaju o asfalt, kako se žedna zemlja natapa. I ćutim tako, odćutim večnost ili dve, pokušavajući tako sa kišom u duetu da potopim svet.

Pamtim trenutak kada sam pogledala u njegove oči, a tamo više nije bilo ničega. Ničega od onoga što je nekad postojalo, od onih vinograda, od sumraka na periferiji, od snegova koji su nas grejali, nije više bilo one pesme od koje mi srce zadrhti, već samo jedne obične oči zelene boje, previše skupljene u uglovima uzaludno pokušavajući da sakriju ono što već neko vreme slutim. I sada znam, poput srebrnih kapi kiše i naši snovi su se rasprsnuli i isparili….

Nekada je par metara bilo previše daleko, i par minuta trajala su čitava večnost. Sada je sve obično i realno, možda baš zato jer je postalo stvarno. A lepo su mi rekli, život traje samo dok sanjaš, jer kada ostvariš snove onda se zapravo budiš… Ali znaj ponekad jutra umeju da budu kišna i oblačna…

Dan…

lunja — Sat, 19 Sep 2009 23:13:56 +0000

Danas je pravi dan da krenes iznova, da srusis sve staro i izgradis novo. Da sebi das obecanje. Da se smejes i jednim jednim pokretom ruke zapocnes novu stranicu zivota. Danas je bas taj dan kada mozes srusiti iliuzije i krenuti u novo sutra. Zaboravi sve sto te boli i sto nije vredno, zaboravi sve sto je bilo, nemoj da se kajes, sve sto kazemo ili uradimo zauvek ostaje deo nas. Ali uvek mozemo biti bolji.Uvek mozemo od sebe stvoriti drugaciju osobu. Ti vredis, umes, znas. Ti slusas, cutis, smejes se i prastas. Ti vredis. Vredis kao celo jedno sazvezdje svetlucavih iskrica na nebu. Sa Srcem lava. Sa dusom andjela. i sa uvek pravim recima na usnama…. Danas je tvoj dan.

bezdan

lunja — Fri, 14 Aug 2009 12:12:39 +0000

..iluzije…

lunja — Wed, 12 Aug 2009 11:06:58 +0000

Prestalo je pre nego što je i počelo. U oko mi se slila sva ovogodišnja kiša, u srcu sneg. U sred avgusta, ovog malo prohladnog, šašavog avgusta drhtim kao po januarskom mrazu. Nemam glas. Jutros vetar govori umesto mene. Ja hodam, ali iznutra žmurim i plačem. Neki su dani isti. Neki su bolji. Ovaj je gorak.

Razgovori u snu…

lunja — Wed, 24 Jun 2009 09:40:23 +0000

ONA – Meni se svidja kada tvoje reči poput prstiju prolaze kroz moju kosu,

kada se smejes a ja čujem hiljadu milja dalje tvoj smeh,

i kad me kiša zarobi u sobi i ne da mi van…

ON – meni se svidja osjetiti efekat

koji izazivaju tvoje riječi u meni,

osjetim ih kroz grudi

ali nemoguće je locirati osjećaj,

nalik je strepnji

ali prijatnoj…

možda sam malo izmješten iz ravnoteže,

reci nešto i spasi me,

ili potopi…

ONA - ja znam da sam samo snovidjenje

koje usniš svaki put

kad zaploviš u ovaj virtuelni svet,

neko dalek a blizak,

i tudj i tvoj,

neko ko te ne dotiče

ali razume tvoje misli

i smeje se kad se ti smeješ,

i čeka u strepnji svaku tvoju novu reč…

ON - nestvaran dodir izaziva stvarne dojmove

gledamo se kroz vodenu zavjesu

izlomljena slika

dovoljno je pruziti ruke

ONA – reči su igračke,

a mi smo poput nespretne dece,

ponekad mi preleti nepromišljeno

neka radoznala reč,

izmigolji se i prhne kao galeb…

ON - nemoj ih sakupljati,

pusti ih neka klize,

a one neće nikada prestati

uvijek nove

i uvijek jednako osvježavajuće,

prijatne,

kao da si pod zlatnom kišom…

ONA – Te kapi te crtaju u mojoj glavi,

jedino rako razanam boju tvoga glasa,

i ta kiša,

jednako topla i jednako tiša,

u bašti moga oka čuva,

i samo zbog nje cveta

jedna tužna ruža…

ruža u boji tvoje aure…

ON – ostvarićeš me pored ruže,

prići ću joj

i dotaknuti laticu,

osjetti miris,

udahnuti…

ONA – Ali ne shvataš,

ona živi samo od tvojih reči,

ona se hrani tvojim nepostojanjem,

ona umire kada snovi postaju stvarnost…

My life is blues…

lunja — Sun, 12 Apr 2009 21:23:45 +0000

… zaboli me svaki nedostatak paznje, svaki trenutak u kome me zaborave i ostave tamo negde u haustorima secanja…

Znam ja, znam ja dobro ko sam ja i sta sam, znam svoje mesto u univerzumu, znam boju neba u praskozorje dok svi ostali spavaju, a ja sakupljam crvenu boju na pramenovima oblaka… Ali isto tako znam da sam obican pajac koji tom crvenom bojom boji svoj nos i obraze i sprema se za jos jednu predstavu gde ce po ko zna koji put glumiti srecu. Ja sam pajac sa tuznim ocima, cak i kad se smejem imaju onaj luk tuge, ugibaju se na dole, lelujaju ko masline u casi martinija….

I tako, ne brojim ja dane, oni se sami upisuju na mom licu. Kazu da previse analiziram i da se opterecujem sitnicama, da su moje suze nepotrebne i da nista sto one zaliju nece narasti, sem moje licne tuge…. Zato i taj bluz zivi u meni. Ja i disem u ritmu bluza, kada hodam kao da u meni dobuje samo meni znan ritam, i ne da mi da se osmehnem… i stalno gledam u nebo ocekujuci kisu… jer kisa je moja, i razume me…

Dobro jutro…

lunja — Wed, 04 Feb 2009 11:39:14 +0000

…dobro jutro,
osmeh na tvom licu
pravi mi horoskop za danasnji dan…
i ja vec unapred znam
koliko me divote ceka,
uzivam igrajuci se
tvojim rupicama na obrazima,
kao u kotlini mog zavicaja…

Na tri ćoška…

lunja — Mon, 02 Feb 2009 21:12:11 +0000

*****************************
Hladna, hladnija od ove zime, ohola, prepuna sebe. Zgazila sve što je bilo i što je značilo. Okreće glavu, koluta očima, nosi neke nove kapute, jaku šminku. i sve one crvene jakne koje je oduvek mrzela. Smeje se preglasno, priča koještarije, govori u pola glasa. Nosi naočare, a gleda preko njih, hoda kao da je ceo ovaj grad njen. Ne šalje poruke. Ne zove. Neće ni zvati. Nikad više. Zna da je gledaju i pričaju o njoj. Zna da se smeše kada se pomene njeno ime. Ali zna da je sve gotovo. Da je sada druga osoba. Da je ipak drugačija nego što je mislila… mOžda je odrasla, mada….iskreno… više je podetinjila.
*******************************

Znam ja da je tako i da to misliš o meni…
Mnogo toga je tačno…
Ne demantujem…
SLušam i pravim se da ne čujem….
Oboje znamo da je bolje tako…
Ja sam suviše daleka….
Izmedju mene i tebe ne može se mostom…
veruj, Australija je mala maca…
Ali, pomislim ponekad, nisam baš toliko senilna i zaboravna…
pamtim ja dobro sve…
možda i previše pamtim…
i možda baš zato čestom šetam po kiši da ne vide svi potoke iz mog srca…

Grupi Osmeh….

lunja — Tue, 27 Jan 2009 21:43:07 +0000

Kada se sad osvrnem, moram da kažem da smo bili dobri. Ma šta dobri, bili smo super!

A neko me skoro malo štrecnu pitanjem – do kad ću sebe svrstavati medju mlade? Do kad? Pa ne znam tačno da odgovorim. Možda dotle dok god srce lupa u mojim grudima. Ili dok se radujem svakom novom proleću i prvim ružama. Možda sve dok nosim patike, dok mi nije bitno šta koliko košta i što mi ne treba mnogo da budem srećna i da se smejem! Možda do trena kad dočekam unuke, kad skroz osedim, kad prestanem da plačem uz filmove ili onda kad odem u tu tako daleku penziju! Možda tad! Ali možda i najverovatnije - nikad! A to sam naučila uz Grupu Osmeh! Naučila sam da nema barijere u godinama, i da ne može niko da te svrsta negde gde ti ne osećaš da pripadaš! Tu sam gde jesam, i sa onim sam sa kim mi je lepo! I sa kim hoću!

Ovi zimski dani su mi proleteli tako brzo da nisam ni primetila. A svi vi moji Osmehovci znate da ja ne volim zimu! Eee, ne volim… a nisam ni primetila da je došla i gotovo već i otišla…

Dragi moji Osmehovci, sa vama sam mnogo naučila. Za početak – da se ponovo smejem. I da verujem u sebe, a to mi je tako bilo potrebno u nekim mojim sivim danima, u onim trenucima kada mi je svega preko glave. I naučili ste me da ima vremena za sve! I da se sve može samo ako se jako želi!

Mnoge ljude sam upoznala, neka nova lica, mlade entuzijaste, ljude koji veruju da je nebo granica. Ja im verujem. Neke koje sam mislila da poznajem sada sam zaista upoznala. Eh, neki misle da je sve to bilo luk i voda, vrte glavom i odmahuju rukom! Ja znam kako je vama bilo. Ja sam videla i znoj i grč, i bes i smeh, ja sam uz vas shvatila koliki ste vi ustvari Veliki ljudi! Ljudine bre!

Znam i to da ste me maksimalno poštedeli milion puta, zbog nekih obaveza koje vi još nemate, a ja ih imam. Hvala vam na razumevanju! I hvala što ste uvek bili tu kad god ste zatrebali! I hvala vam što ste bili dovoljno jaki i za sebe i za sve ostale da, kada dodju žute minute i nada se rasprši ko mehurić sapunice, uvek je neko od vas tu da osmehom zakrpi te šavove koji pucaju pod naletom nesigurnosti.

Drago mi je što se svi vi toliko razlikujete, a što se jednako dobri ljudi, dobre osobe.

Hvala vam za svaki osećaj sreće i veličine koji sam osetila ove zime! Hvala vam za svaku pesmu, notu, za svaku pahulju koju sam podelila sa vama, za vaše poverenje, za vaše osmehe, suze, za bezbroj poljubaca, za vesele sms-ove, za divne fotografije, hvala vam za smeh do suza! Hvala vam za moj ponos koji nema kraja jer sam bila deo Grupe osmeh, deo tima koji je znao šta hoće i koji je to odradio! Onako kako smo najbolje umeli i znali! Jer smo verovali da Svrljig ima prava da se meri i sa drugim varošima u Srbiji! Jer ste ovde i trajete u ovim teškim vremenima! Hvala vam jer ste pravi prijatelji!

Osmehovci, drago mi je da ste tu…

Već sam rekla ali ponoviću – Što bi rekao Balaš – I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…