Ma necu nista da ti kazem, necu da ti priznam da sam utucena i zgazena, da sam sama u svetu belih papira, da cutim i placem u sebi. Ma necu ti reci koliko sati ima moj dan. Ne bi razumeo, jer ti verujes samo usvoju sopstvenu bol. U tudje reci ne verujes. mislis da ceo svet treba da prati ritam tvog srca. Sujetan si, dragi moj, pomalo gladan svega na ovom svetu, a ipak previse sit da bi ista razumeo.
Hoces da odes, da putujes, da zivis daleko od naseg neba, gde zemlja ne radja psenicu, hoces da nosis sesir, budes slobodan. Zao mi je jer ne shvatas svoju slobodu i ovde, ti, koji si svestran od najsvestranijih koje znam, ti koji se i smejes samo na sebi znan nacin i koji razumes sve ono sto se drugima mora nacrtati, ti koji sve razumes a ne spoznajes svoju slobodu. Mislis da je sloboda ono sto ti pripadne kad predjes granicu svoje zemlje. Ne dragi moj, sloboda pocinje u glavi, prolazi kroz srce, mada i te kako ima veze sa onim koliko izlazi iz dzepa… a ti sve to imas, a ipak si kao lav u kavezu… Zarobljen u samom sebi… A najteze je boriti se protiv sebe.
Necu ti reci da sam svake ponoci prelazila granicu sebe, zaranjala u mracne dubine savesti grizla sebe kao besan pas. Sama sam kriva, i zato ti necu reci. Produbile bi moje reci pecinu u tebi, postao bi gorak, postao bi stranac, usamljenik, isao bi do ivice sa suludom idejom. Sam sa sobom na ivici provalije, bezdan mojih ludih zelja…

read comments (0)