Najveca slova ljubavi:
jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.

Najveca slova nemira:
jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeskao vrlo mirno.

Moj buduci gospodin spomenik
tih noci me je proganjao, proganjao,
duz praznih bulevara,
pod maglom neprozirnom.

Taj ludak je nekim bronzanim culom shvatio
to sto se od mene taji jos od kamenog doba.

Dokazao mi je takve stvari
od kojih bi se i bog prorocanstva zadivio.

Kopao mi je javno raku
i sekao mi vene,
a sav je izgledao detinjast,
sav je izgledao dobar.

Vadio mi je prstom oci,
a mlakim glasom neprestano me umirivao,
umirivao.

Najveca slova zivota:
kad sam u sirokom luku zivot obisao.

Najveca slova neznosti:
kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.

A onaj premudri od bronze
kao avet je za mnom isao, isao,
i na nos mi izisao,
uceci me da letim korenjem zakovan u zemlju,

i milovao me po kosi,
i razbijao mi glavu.

II

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica,
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan,
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio: u redu,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio: u redu,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista vise nicega nije zao,
i necu urlati,
ni sliniti u rukav ako sutra neko,
ko bude pozvan da nisani,
na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovakvi prljavi
grizli i parili,

da nismo ovakvi nakazni
pre vas krvarili
i sanjarili,

voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti
zaglusujuci svet.

Najveca slova sramote:
kad sam bez stida presvlacio,
svojerucno,
do gola,
toliko mamurne usedelicke noci.

Najveca slova ozbiljnosti:
kad sam se strasno segacio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama,
naglavce.

Najveca slova vojevanja:
kad sam u svojoj brzopletoj samoci
mimoisao metkom jedino cello koje imam,
pobrkavsi sve pravce.

Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep i trag.
Šta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš, moraš znati:
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Nek ti čelo zore ore.
Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
već kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo, radoznalo.
Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?
Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Pa ako se i pozlatiš,
il sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nikad nemoj da se vratiš.

1.

Često te tako vidim.

Istina , kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.

Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme

od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,

umesto duha zatvaraš

obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida

tinja i pokreće krvotok

jes nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu

i dižes se za pticama

tamo gde je sve prozirno,

sve u jednoj dimenziji

kao na dečijem crtežu,

al ima nečeg ljudskog,

dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim

tvoju tršavu glavu

koja u sumrak miriše

na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,

ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume

spirale nebeskih ognjeva,

geometriju sna

i hrabrost novih Ikara

koji će krenuti sutra

ka nepoznatim suncima

brzinom prema kojoj je

svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,

tako se i ja krećem

verujući u ono

što bih hteo da vidim,

a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono što ne može svako:

da život ne bira nas,

već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,

najlepša putovanja,

prevalio kroz pustoš

ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji

o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,

to znači: baviti se

vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već – drhtavo,

dostojanstvenom nežnošću

jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nadješ me kako sedim

u restoranu kraj reke

i mučim se da oljuštim

sa čela i sa misli

zemljinu težu čamotinje,

jednolikost života

i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju

vina i tihe muzike,

odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.

Tako zamišljam nebo.

7.

Onda pridješ i kazeš mi :

tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh

i prepunu pepeljaru

malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.

Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,

nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš

sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,

sisam koštice vazduha

i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,

potpuno lišene one

izuzetne ozbiljnosti

kojom se svom sinu

može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,

pažljivo, da se ne uplaše

pegave oči lišća

u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,

hteo bih da te zamolim:

preleti beskonačnost,

prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive

dalekih dvojnih zvezda,

nek ti se damari usklade

sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.

Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova

valja imati mesto

gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,

zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kući,

gde su svici komete

našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi

milimetarske beskraje,

a ipak dovoljno glomazne

da se u njima, nepažnjom,

jedan od drugoga, zauvek,

otkinemo i skliznemo

svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe

kao Alfa Kentaura.

Ti daleko od mene

kao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronadji nove svetove

i izatkaj im nebo.

I podari im vazduh

da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo

jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,

i tri ulice ovamo,

i jedva primetan osmeh,

i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana

koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.