Lunjin kutak » Pesme

Kao dve reke

lunja — Mon, 09 May 2011 18:55:22 +0000

Prelamaju se dve reke
u gluvo i vlažno veče aprila.
Nekad i slutim da sam tu bila,
kao da su neke misli daleke
ponirale u tvojim očima.
Ali ja to ne mogu da vidim
jer žmuris dok tečeš,
i ćutiš dok dišeš proleće.

Žmuriš i tečeš,
nesvestan da me sečeš,
da ubijaš sve ono što mi ćuti u grudima,
dok se smejem,
dok se pravim da sam stena,
ali ponornice izviru,
postajem samo mutna sena
koja plače kada je sama.
Ne pružam ti ruke,
jer znam da me sanjaš.

Tražena

lunja — Thu, 28 Apr 2011 20:08:53 +0000

Tražena,
nikad ne nađena,
a već izgubljena.
U šumi zgrada,
u naletu vetra
bez volje i snage
obična sena koja je živela
a sada samo traje,
traje u tuđim sećanjima…

Ispod neba

lunja — Thu, 28 Apr 2011 08:59:50 +0000

Kad znaš da si kriv
još više ćeš tražiti,
još više lutati
da saznaš
ono što već znaš.

Nema tog kamena koji nećeš pomeriti,
jer znaš
da ispod nekog
ipak spava zmija
koja će te ujesti.

I kad saznaš
ono što već znaš
više ti ne treba jastuk,
jer pod zvezdama postoji nešto
što te uvek budnim čuva.

Kao dve reke

lunja — Thu, 28 Apr 2011 08:55:55 +0000

Prelamaju se dve reke

u gluvo i vlažno veče aprila.

Nekad i slutim da sam tu bila,

kao da su neke misli daleke

ponirale u tvojim očima.

Ali ja to ne mogu da vidim

jer žmuris dok tečeš,

i ćutiš dok dišeš proleće.

Kasnim u novo sutra

lunja — Thu, 24 Mar 2011 19:52:03 +0000

Znam već,
čekaćeš me,
opet ću kasniti,
makar samo i pola minute.
A ako ne dodjem,
znam, nećeš mi verovati u opravdanja.
Ja sam sasvim i do kraja kriva u tvojim očima,
nepotrebno pričljiva i lažno tužna.
Mene je nemoguće razumeti,
jer ja razmišljam na tri jezika odjednom.

Mi smo samo dva svemira
koja su se slučajno srela.
Nazdravljamo sutrašnjem danu
a živimo u jučerašnjem.
Plačem, dok noć uzima grad pod svoje,
korača ulicama i pokorava ga.
I svako jutro krvari za tobom.
Neki su dani purpurni,
a onda zaluta ona tvoja azurna
i ukrade mi toplinu.

Ali doći ću,
nosim sa sobom komadić bola
odlomljen od tvoje planine.
Nosim ga u džepu,
prekriven maglom sećanja,
ja uranjam u noć,
prvi sumrak,
neke uporne ptice lome tišinu,
ja ne umem da živim u svetu
gde se laži plaćaju.

Neko moj

lunja — Wed, 13 Oct 2010 19:17:51 +0000

I onda,
desilo se jednostavno,
u trenu se srušilo sedam godina,
i koji mesec preko,
i sva ona putovanja,
i ludovanja,
i pijane noći,
sva obećanja,
nekoliko neispunjenih snova,
dva – tri pogleda,
izgubljenih u ravnici života…
Prostor bez vazduha,
samo par reči na papiru,
nekoliko voćnih bombona,
i jedna knjiga sa posvetom
-ako ikad svratiš…
Ne brini,
nikada više neću da svratim…

Duet

lunja — Thu, 07 Oct 2010 20:23:23 +0000

Na kraju sveta,
negde gde se preliva velika reka
i toči u sebe mnogo nomadskih pritoka,
baš tamo živim.
Živim od te reke
i njenih zvukova.
Tu sam srela dva oka
koja su gledala daleko preko reke
i koja su žmureći najlepše pevala.
U suton jednog dana
uhvatio me za ruku
i naše su pesme pomešale note.
Od tada ja ne umem drugačije,
sem sa njim u duetu.
Umesto od sunca,
moja jutra blješte
od njegovog postojanja.
Čak i ne mora biti tu.
Ja znam,
makar gde bio,
njegova duša svakim dahom peva.
Nebom putuju oblaci,
barsunasti kao njegov glas.
Postojim kroz njegov pogled,
dišem i smejem se,
i znam,
on je tu,
on je za mene zauvek tu…

Moje male laži

lunja — Thu, 09 Sep 2010 15:40:20 +0000

Upalim te,
kao kad palim cigaretu,
nasmejem se i namignem.
Ti pratiš moj odlazak
pogledom ostavljenih.
Čekaš da se okrenem i pozovem te,
da sa mnom kreneš niz drum.
Ti ne znaš da se naši koraci
nikada ne bi složili.
Ja koračam nogama
koje na sebi nose pločnike tri grada.
Ti si još mali bio tada…
Ti si tek progledao očima čoveka,
prohodao, progovorio,
a misliš da sve znaš.
A ne znaš,
ne znaš da reka može i uzvodno.
Ne znaš da trag sunca na obrazu
može da sruši san.
Čuvam te od surovih istina,
krijem te od svojih ludih želja
i šapućem ti samo onda kada ne čuješ.
Neke se istine prećute zauvek,
neke laži izgovore bez daha.

Hod po žici

lunja — Tue, 07 Sep 2010 16:03:34 +0000

Kao na žici hod nesiguran i spor,
tragom nekih srušenih iluzija,
tražim te, jer znam da ću tako naći i sebe.
Žmurim,
čuvam u očima tvoje obrise na horizontu,
tvoj pogled koji luta ka severu.
Koraci teški poput planina,
gledaš me bez glasa i znaš da tako tonem,
okrećeš glavu, počinješ novi dan,
mene ostavljaš za sobom.
Ja živim u prošlosti,
u malom prostoru izmedju tvoja dva koraka.
Dišem tvoje reči,
hranim se postojanjem noći.
U tom malom pasusu tvog života.
U tvojim tragovima.
Ja sebe nikad naći neću.

Čovek od kamena

lunja — Thu, 26 Aug 2010 05:57:36 +0000

Smeješ se, zar ne,
čujem ja kako odjekuje,
smesno ti je…
Moj pad,
moj sunovrat,
polomiću vrat, budalo!
Daj mi ruku,
da ustanem
i očistim prašinu sa kolena.
Ti si čovek od kamena.
Da, unapred znam,
reći ćeš da ti to nije bila namera,
da sam smešna kada se ljutim.
Ma znam ja, smešna sam ti i kad ćutim,
i kada plačem i gutam svoje slane reke,
i u mislima sam dalja od meseca…
Zbog mene, tebi više
ne treperi u grudima,
zbog mene u tvom stomaku
više ne stanuju leptiri…
U tvojim obrazima,
dve male rupce,
a meni dva kanjona…
Smeješ se i dalje….
A ja više i ne znam šta da kažem…

Vlasnik bespuća

lunja — Fri, 20 Aug 2010 09:24:41 +0000

Ima dana kada te stvorim u mislima,
i ceo dan pričam sa tobom,
i tako sama sa sobom
ja pričam i pričam, prepričavam filmove,
sećam se prošlosti, gledam u tebe,
pijemo kafu, okrećem šolju,
i ti me gledaš, smeješ se,
grliš me svojim dečijim očima.
Ti i ne znaš da ja ne spavam noćima,
da se budim,
da verujem da ludim,
jer i onda te vidim,
ti me gledaš, ti se smeješ,
ti me u hladnim noćima greješ,
ti me voliš.
I dodješ uvek kad te pozovem.
Ti nemaš ime,
ja te zovem po obliku oblaka,
ti veruješ da sam jaka,
da sve mogu.
Ti veruješ da sam slična Bogu,
jer praštam,
jer ti sve praštam,
jer umem da živim samo kad maštam.
Ja naivno verujem
da ima zvezda na kojima si bio.
Galaksije postoje da bi ti imao gde prespavati.
Mora biti tako,
jer sam videla zvezde u tvojim očima,
to je bar lako.
Ako ima nekih tajnih svemira,
oni su u tvom rukavu.
Mnogi mi ne veruju,
ali ja znam da sam u pravu.

lycka

Rekao si

lunja — Fri, 20 Aug 2010 09:23:45 +0000

Rekao si da će moj lik
uvek stanovati u tvom oku,
da će u tebi buditi želju duboku,
da sem mene na ovom svetu
niko sa tobom ne zna da peva u duetu.
Da si me zauvek ostao željan,
da me tražiš u pregrštu drugih devojaka,
ali baš nijedna nije tako jaka
da od mrve sreće napravi čudo
i da u more bude zaljubljena, kao ja, ludo.
I da moj smeh stanuje na tvom dlanu,
da sam sto puta drugačija u jednom danu.
Kada me najviše znaš ja postanem neko drugi,
da se uz mene najlepše budi.
Rekao si da moj smeh ima najlepše note,
u mojoj kosi najtršavije rime,
i da niko, baš niko
kao ja ne izgovara tvoje ime.

lycka

Niz reku

lunja — Tue, 22 Jun 2010 11:07:16 +0000

Pogrešno si protumačio
raspored bora na mom licu,
moje reči ti sleteše na dlan.
Nije to tvoje jato, zlato.
Ja imam leve i desne želje,
moje ih srce ko vodenica melje,
od zlatnih zvezda pravi prah.
Učiniće ti se, u prvi mah,
da si centar mog svemira,
gospodar nemira,
moje reči te okrznu u prolazu,
Ne, nisi, jer ja samo sam tren
koji je trajao u snu.
Ja ne umem da ti objasnim da to nije važno.
Nimalo nije važno.
Ništa važnije
od zelene mahovine na koritu reke,
one zemlje daleke,
gde mene usniše,
gde reka nosi mehure pene.
Ima boju jednih dalekih očiju.
Ima šapat baršunast i snen,
kao bajka.

Tragom lutanja

lunja — Mon, 31 May 2010 12:31:01 +0000

Oči mi često krenu na put,
i ostanem tako sama u mraku.
Niko ne može da ugasi moju žedj jaku,
niko ne može da u prazninu duše
da svojom kišom pobedi suše.

I lutaju moje oči put dolina,
redom niz put, duž rečnih silina.
One putuju sa njim protiv uroka,
protiv velikog mraka
koga slutim, i koji mene sluti.
Na sva pitanja on ćuti.

Zato ga moje oči prate,
i ja znam da će da ga vrate.
Meni oči ne trebaju ako nema dana,
jer kako preživeti ujede sunca
sa srcem punim rana.
Kada gledaš, a ne vidiš,
isto je kao i da ne živiš.

Oglas

lunja — Wed, 19 May 2010 08:17:53 +0000

Traži se…

Jedan dečak…

Vlasnik pustog ostva i dva šarena oka…

Nekoliko puta vidjen kako sanjari uz gitaru…

Kada se smeje rasteruje oblake…

Ima usne od višanja…

U džepovima nosi pregršt snova…

Traži se…

Taj dečak hoda i po vodi…

Ćutke uspavljuje vetrove …
Traži se,
jer samo on zna način kako se diše,
kako se srcem piše,
i kako se jutra dočekuju sa osmehom…
On je način života
i način smrti.
Samo sa njim sve ima smisla.
Neka se vrati,
na obali ostrva
obučena u suzama,
čeka ga njegova Tužna Ruža Kraljica….

Jedna Ona

lunja — Thu, 08 Apr 2010 21:49:31 +0000

Iz njenog oka biseri niču,
Nižem ih na tanku nit mog strpljenja.
U glavi misli lude, plešu i viču,
Ona je nečija, a to sve menja.

Stopama njenim raduje se put,
Dahom njenim leptiri se hrane.
I mada sve znam, nisam ljut
I biću njen dok vreme ne stane.

Kiša potapa crne talase njene,
Smeje se glasno, žuri u novi dan.
Sada je tu, oči joj snene,
Ali ja znam, to je samo san.

Uvek žuri nazad u život svoj,
Ostajem sam i gledam niz put.
U džepovima čuvam osmehe njene,
I nisam ljut, srećan joj put.

O njoj ni pesme ne smem pisati
I kada je sanjam na prstima hodam,
Nju je voleti isto što i disati,
Zbog nje mogu i dusu da prodam.

Ona je nečija, daleka i tudja,
Na domalom prstu joj zlatni trag.
U glavi mi mašta sve ludja,
A ja sam njoj samo drag.

Plava balada

lunja — Sat, 03 Apr 2010 20:17:40 +0000

Ima jedna pesma o tebi
napravljena od nitrata mesečine,
sastavljena od tužne rime,
od te plave balade
umiru leptiri u mom proleću.
Toj melodiji ne možeš da kažeš: neću.
To nije molitva,
plamen sveće od nje titra.
To nije ponuda, nije ni nada,
to jedna mala balada.
Aprili su hladni,
tvoga lika gladni,
a plava me pesma
od sreće deli.
Ona ne ume da veseli.
Od nje se plače,
sve jače i jače,
Od nje ni nebo ne može da bude plavije.
Ona je jedino plavo plava.
I tačka.

…mi…

lunja — Tue, 16 Mar 2010 20:02:23 +0000

Setim te se svaki put

kad neko spomene jesen,

neke tužne pesme čuvaju tvoj glas.

I kada se smejem

rosa na mom glasu miriše na tebe.

Znam ja, nikada mi

i nismo bili mi,

samo ja, i samo ti.

Ruke nisu mogle

zaroniti u dušu,

mi smo imali svoje noći,

a nas su imali dani.

To je nemoguće spojiti,

ali ni razdvojiti moje oko od tvojih usana,

i tvoj glas od mog uha.

*****

lunja — Thu, 11 Mar 2010 20:52:51 +0000

Nekad nemam reci,
ili mozda samo nemam glasa,
mozda samo sanjam otvorenih ociju
nesvesna stvarnosti.
I ovaj zivot
samo je deo necijeg sna,
odlomak necije knjige,
i uvek se sa strahom pitam
umem li da odigram svoju ulogu
onako kako drugi ocekuju…

TREN

lunja — Thu, 11 Mar 2010 11:30:49 +0000

Ima onih dana koji mi daju za pravo

da se tebe setim,

da ti uz lepe želje za praznik i ja poletim,

bez ruža i vina,

uz tužne osmehe kroz kolutove dima.

Ti znaš koliko otkucaja broji moje srce,

i kako preskače kad se nasmeješ,

u martu me ogreješ

unapred za dva leta.

Naš svaki susret je seta,

i baš svaki put za usnu se ugrizem,

zadržavam reči koje ka tebi teku.

Zaronim u sebe kao u hladnu reku,

i tamo drhtim i ćutim,

plašim se sebe, jer slutim

da ću pogaziti sve sveto,

sve što vredi,

za samo jedan tren što bledi.