Smeješ se, zar ne,
čujem ja kako odjekuje,
smesno ti je…
Moj pad,
moj sunovrat,
polomiću vrat, budalo!
Daj mi ruku,
da ustanem
i očistim prašinu sa kolena.
Ti si čovek od kamena.
Da, unapred znam,
reći ćeš da ti to nije bila namera,
da sam smešna kada se ljutim.
Ma znam ja, smešna sam ti i kad ćutim,
i kada plačem i gutam svoje slane reke,
i u mislima sam dalja od meseca…
Zbog mene, tebi više
ne treperi u grudima,
zbog mene u tvom stomaku
više ne stanuju leptiri…
U tvojim obrazima,
dve male rupce,
a meni dva kanjona…
Smeješ se i dalje….
A ja više i ne znam šta da kažem…

read comments (0)