Archive for septembar, 2010
To se uvek drugom desi….
Kažu da se na moje lice ne lepe godine jer se stalno smeje. Moja ledja nose terete bez grča na licu, lagano koračam kroz život jer umem sa njim, i on mi sve prašta. Smejem se, u grlu mi grumen soli od suza koje gutam godinama, od sramote i bola koje ne pričam, koje ćutim. Ja sam stena i tako će to zauvek ostati.
Da znam, to se uvek drugom desi, ali sada se desilo meni.
Sa dvadeset sam kao leptir krenula u život, bez upozorenja, bez pravila, pravo glavom kroz zid, srcem kroz vatru i vodu. Sve rane manje bole kada si mlad. Kada ti je dvadeset godina život liči na švedski sto sačinjen od najsladjih stvari na svetu. Malo je drugačije kasnije, kada se proberu djakonije sa stola…
On je činio drugu polovinu mog sveta. Drugi deo mene same. Neko ko je završavao moje započete rečenice. Ko je dolivao u praznu čašu. Neko ko je razumeo i kad prećutim. Neko moj. Samo moj.
Ne postoji reč u našem jeziku koja može opisati osećanje bola koji sam osetila ugledavši njega sa njenim rukama na vratu i ustima punim njenog jezika. Nije vreme stalo, nisam pala, nisam vrištala, niti mu sasula piće u facu. Ta tišina koja je nastala izbrisala je sve pesme iz mog glasa. I sve boje stopile se u boju njene kose koja mu se prosula po ramenu….
Kažu da žena to zna, da oseti. Kažu da se prisustvo druge žene mora primetiti. On je bio isti, netaknut, isti onaj koga sam oduvek znala. Divan, pažljiv, sa osmehom i suzama. Čovek koga gledaš sa poštovanjem. Kome se diviš. Čovek koga želiš samo za sebe, a i ne slutiš da svoje vreme troši na neke druge sreće.
Moj grumen soli i dalje stoji u grlu. Bez pametnijeg rešenja ja glumim da ne znam. Prosto je nemoguće verovati, ali on je i dalje je najbolji čovek na svetu. Ali u mom glasu ne postoji više ni jedna nota. U mojim očima samo jedna boja, boja njene kose…
To se obično drugom desi. Ali eto, dešava ponekad i nama…