Lunjin kutak

Uvek mi avgust zabode neke ledene iglice u srce, i kao da nije leto, i kao da sam baš ja eto bogom dana da me nebeske ledenice pogode u srce.
Stajao je nem, zagledan u binu, carstvo onih posebnih. Divna letnja noć i divno biće pod mesečinom. Kao da je otrgnut iz neke balade… Koliko sam samo puta čula da govori kako je običan…
Korakom uplašenog miša, dok mi je srce u grudima dobovalo ritam afričkih plesova, nesigurno zaronih u noć, sve bliže tom čoveku pod srebrnim nitratom mesečine, njemu koji razvejeva sve moje iluzije o odrastanju. Ja sam pri spomenu njegovog imena samo uplašena devojčica koja ućuti, stavlja ruke u džepove da niko ne vidi kako trepere. Kada on progovori za mene drugi zvuci ne postoje. Moje uši su notna sveska za njegov glas…
Osmeh, dobro poznat, topao, drag. Ja se smešim, i sve je u redu, ja stojim, govorim, kao slučajno ga dodirnem po ramenu, pominjem neke pesme, neke dane, ma nevažno sve, jer ionako u tom trenu ništa ne postoji i sve prestaje da traje.
I opet, toliko toga što bih rekla, a ne mogu. I opet, neke dečije nespretne reči predju preko usana neopaženo, on se smeje, ma zna on, ali ja patim…
I već mi u uglovima očiju čuče suze, spremne da mu padnu pred noge, u prašinu, da sruše moj ponos kao kulu od karata. Sa njim je tako divno ćutati, tada ispunim zenice njegovim likom. Čak i ne trepćem. Iznalazim razloge da budem mu blizu, ali ponestaje mi razloga, ponestaje mi daha…
Zaboravila sam kako je to kada si bez odjeka, kao u ravnici. Kada nema nikog ko može da upije tvoje reči. A ovaj tren, ovaj prohladan avgustovski vazduh koji mi prolazi kroz telo, ova silueta na mesečini koja je kraj mene a tako daleka, samo mi je još jedan dokaz da sam samo čovek… da sam živa… Ali priča o nama ne postoji…Neće je ni biti. Samo ovaj tren koji će jednom,kada preraste u sećanje, postati biser kojim ću osvetliti neku svoju zimsku noć.