Lunjin kutak

Imaš najlepših sedamnaest godina, divne oči, kosu do struka, osmeh od koga se i zvezdama zavrti u glavi pa strmoglavo padaju i šaraju nebo. Imaš sve, ali ti ipak nešto fali, jer ti je tesna zemlja, ne drži te mesto, lutala bi, skitala, otišla na kraj sveta, ostavila tu svoju sigurnost kod kuće i stavila glavu pod giljotinu ovog oholog sveta. Jer sedamnaest godina je dovoljno da svojim ponosom nadvisiš sve planine, a premalo da shvatiš koliko je teško disati na tim velikim visinama. A onda dodje osamnaesta, i sama sebi kažeš da si velika, sasvim dovoljno velika da se suprotstaviš celom svetu i nadješ svoje mesto.
Jedva takva mala, odrasla i nedorasla, nasmejana krenula u susret hladnim vetrovima velegrada. Ostavila iza sebe majkin plač, očeve pretnje. Ona može, zna, ume. Ona je velika, jaka, hrabra. Ona je našla nekog ko je voli i ko joj na dlanu pruža baš sve što joj nedostaje. Ispunjava prazninu u grudima. Neko ko će joj ispuniti sve snove…
Bila je to bajka, život u boji purpura, lagodan, snen, uljuljkan lažima, jer on je vuk, stariji, iskusniji. On joj priča sve što ona želi da čuje. Ćuti kada tako mora, on je štiti, ali ona živi u svetu laži, i mada sluti da iza zidova postoji neki drugi svet, manje plav a više vetrovit, ona mu veruje, jer je tako lakše.
Ne pita kuda ide. Ne traži opravdanje za košmarne snove i čudne reči koje govori dok spava. Šćućurena kao vrabac, ona ga samo jače grli i žmuri, prosipajući slane bisere, dok blagi titraj u njenom stomaku svakog dana sve više jača i raste.
Više ne pita. Naučila je da se smeje i sa suzama. Da zaspi sama. Više ne čeka, jer će svejedno ostati bez odgovora. Ne sumnja i ne svadja se. I prašta sve ono što ni sam Bog ne bi mogao.
Kada telefon zazvoni u pola noći, to obično ne sluti na dobro… U dve rečenice se srušio san. Bajka je za decu, svet odraslih to ne priznaje. Pale su zavese, i sva ona scenografija sjaja velegrada kao obična bižuterija potamnela je. Znala je, ali nikad priznala sebi… Slutila, ali ćutala i gutala, jer znala je dobro da sve na svetu ima svoju cenu. Sada nakon svega, opet je imala samo sebe…I mrlju u svojoj prošlosti. I opet je bila na početku…