Lunjin kutak

Oči mi često krenu na put,
i ostanem tako sama u mraku.
Niko ne može da ugasi moju žedj jaku,
niko ne može da u prazninu duše
da svojom kišom pobedi suše.

I lutaju moje oči put dolina,
redom niz put, duž rečnih silina.
One putuju sa njim protiv uroka,
protiv velikog mraka
koga slutim, i koji mene sluti.
Na sva pitanja on ćuti.

Zato ga moje oči prate,
i ja znam da će da ga vrate.
Meni oči ne trebaju ako nema dana,
jer kako preživeti ujede sunca
sa srcem punim rana.
Kada gledaš, a ne vidiš,
isto je kao i da ne živiš.