Lunjin kutak

Ne volim 8.mart. Zapravo, nije da ga ne volim, ja ga NE RAZUMEM. Volela bih da mi neko objasni šta zapravo slavimo tog dana… Ravnopravnost. Khm, khm… aha, baš jeste ravnopravnost. Nema ravnopravnosti i sumnjam da će je ikada biti. Onda kada i ženama bude oprošteno sve ono što se prašta muškarcima samo zato što su muškarci. Onda kada muškarci budu imali granicu svoje slobode kao što je mentalno kroje ženskoj populaciji.
Eto! Svake godine ista priča! Ponovo se u meni probudi feministkinja, ponovo počnem da se jogunim i svadjam. Poludim kada me neko upita: šta si dobila za 8.mart? I to još ako je me pita žena… Ja onda ne znam šta da joj odgovorim. Ako krenem da pričam ispašće to bar polučasovni monolog. Nekako umirim sebe, i skrenem temu na cveće i drveće. Kako da objasnim nekoj ženi da sam ja mom mužu zabranila još u vreme kada mi je bio dečko da mi bilo šta kupi za taj nepostojeći praznik. Mene to vredja! Jednom sam pokušala da objasnim prijateljici. Prosto nije mogla da poveruje i uporno mi stavljala do znanja da sam, blago rečeno, luda. E, to me nasmejalo do suza. Neke žene izgleda od cele godine imaju samo taj dan kada mogu očekivati nešto lepo. Do suza, stvarno! Pa to je žalosno!
A ima i muškaraca koji prosto obožavaju ovaj praznik! To im je jedini način da poljube neku ženu, pa se lepo zatrpaju onim uličnim karanfilima, pa krenu redom od čistačice do direktorice, sete se nekih starih ljubavi, svojih komšinica, pa prodavačice iz dragstora gde kupuju hleb. A od svega toga za par dana ostane samo presamićeni cvetak uvelih latica…
Poznajem žene koje su za taj praznik dobile po koju masnicu zbog pijanog stanja svoje jače polovine. Ili su bile izblamirane do daske u kafani, jer piće čini svoje, a jači pol je jači pol. Jeste, jadna Dragana je prošle godine cele noći slušala izvijanje njenog supruga koji je pokušao da zabavi goste i otpeva par pesama, usput ukratko prepričavajući zadnjih dvadeset godina braka, od kako su se upoznali pa do današnjih dana… Naravno, nekoliko drugih mužjaka imalo je isti poriv pa je umalo došlo do tuče oko mikrofona. Pamtim jednu Miru koja je na rukama iznela svog muža iz kafane, spakovala u kola, odvezla kući, a ostatak noći provela uz krpu i mnooogo vode i sapunice čisteći kola i kuću. Eeee drage moje, mogla bih ja ovako satima!
I tako, Taj Dan žena je za mene obična farsa. Ja ću rado promeniti mišljenje, samo ako mi neko objasni. Slobodno. Ja čekam.