Lunjin kutak

Vise ne znam da li ces uopste doci. I ne znam da li zelim da dodjes. Mislim da sam previse sagorela u toj svojoj zelji da Te sto pre ugledam. Vise ne verujem u Tvoj dolazak. I sada sam sasvim sigurna da mom srcu nema leka, jer samo Tvoj glas je mogao da ga izleci. A cekala sam Te, i nadala se, u nekim naivnim drhtajima osetila tvoje pokrete. Sve znakove tumacila kao znakove Tvog postojanja.

Vreme je pokazalo da ne postojis. Da Te nema. Da mozda nikada neces ni doci. I onda sam prestala stvarati Tvoj lik u liku svakog decaka koji protrci pored mene. Vise ni sama nisam znala kakve bi oci volela da imas. I svejedno mi je bilo na kog ces liciti. Jer sam znala da Tebe nema…

Smejali su se mojoj zelji, i stvaranje Tebe poistovecivali sa obicnim mastarijama. Rekli da sam zla i da to nije moja sudbina. Da nikada neces doci. Da nikada neces dotaknuti moju ruku, i da ce  Tebe moje srce zauvek ostati zeljno…

Uplasile me njihove reci. Prestala sam da te zelim. I da se nadam. Ohladila sam svoje oci rekama. Ohladila svoje misli lazima. Sada sam stena. Ne drhtim. Ne placem. Samo cutim.