This entry was posted on sreda, septembar 30th, 2009 at 6:13 pm and is filed under Pisma za neke nove dane. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.
Na početku…
Plaše me i kažu da će sa tobom doći neki tmurni dani, da će biti vetra koji će mi mrsiti kosu. Ja verujem da će tvoje oči pobediti mrak i tvoj dah oterati oblake. Ja verujem u tebe.
Jednom kad budeš hodao ovom zemljom ja verujem da će biti lepša, i znam da ti se unapred raduje svako novo proleće. I ne znam zašto stalno pitaju za tebe svi, iako znaju da me boli svaka reč koja nosi tebe u sebi, tebe kao deo mene, tebe kao odsjaj letnjih noći u kojima sam stvarala tvoj lik. Ni ne slutim da će biti blage mesečine u tvojim očima. Moraš biti uzvišen, nesvakidašnji, jer si ti oličenje jedne velike želje koju zamislim za svakom zvezdom padalicom, jer je tvoj smeh na svakom novčiću bačenom u bunar želja. 
Leave a Reply