Mrtva sam. Danas sam saznala. Neke ptice mi stale na rame i otišle, nepogledavši me. Kada sam htela nešto reći nije bilo glasa. Ljudi prolaze, udaraju u mene ramenima, ali ne osećam bol. Ne osećam ništa. Samo prazninu i neku veliku rupu u srcu. Rupu, u koju bi stalo mnogo nenadoknadivih godina, neispunjenih želja, par propuštenih prilika, neodslušanih pesama, neuzvraćenih osmeha. I to više nikada i ne bi moglo zaceliti.

Pre svitanja sam se probudila. U ustima mi onaj ukus prekinutog sna. Pogled kroz prozor i vidim sivo nebo, magla koja se razvlači kroz grane, neka tužna ptica i uveo cvet. I ja u celoj toj scenografiji. Ruke bez snage. Smeh bez odjeka, jer sam saznala da sam mrtva. Mrtva.  A gladna. Gladna života, i jedne azurne obale, jednog visokog prostranstva, još neosvojenog, sto puta presečenog i išaranog, ali uvek samo posmatran sa dna. Sa dna sa koga se čini da je svet veliki i sjajan, da je šaren, lep, da ipak ima nade.Sa dna gde se radjaju i umiru iluzije.

Nema me tamo gde želim da budem. To je dovoljan razlog da verujem da sam mrtva. Da ne postojim. Zato verujem da ako i počnem da plačem to neće imati svrhu. A i nije mi žao. Možda će mi biti ako neko drugi za mnom okvasi obraze…

read comments (0)