Pa jeste, to veče je bilo baš kao stvoreno da se nas dvoje sretnemo. Mada, kad malo bolje razmislim, mi se nismo sreli, jedino ako se ukrštaj pogleda smatra susretom. Neka bude. I kada smo se tako susreli zazujala je neka balada u mojoj glavi. Oni koji me znaju prepoznali su taj bljesak u očima. Oni koji me znaju ćutke su gledali i čekali da malo umirim bubnjeve u srcu da bih mogla da ih čujem. Oni koji me znaju – o svemu tome ćute i dan danas…

I tako, oni koji me znaju isto tako znaju šta sam sanjala te noći. Sanjala sam – bilo je to u jednoj dolini, jednoj kotlini. Samo ne znam da li je bilo proleće ili jesen, često ih ne razlikujem… Neke stvari  nestaju, a neke nastaju… A sanjala sam u sred zime te zumbule koji su se njihali na povetarcu, sanjala jednu pesmu i jednu ludu tršavu glavu. Od svih tih lokni nisi nikako mogao da priviriš i shvatiš šta se unutra dešava. Da li me vidi ili ne vidi, da li sanja, možda nekog voli, možda samo svoj glas čuje, glas jednog zanesenjaka koji boji crno bele slikovnice nečijih života…

Stranicu u mojoj slikovnici obojio je nekim zlatnim bojama, (i baš zbog toga mislim da je  bila jesen u snu), zatim purpurnom, jer to je boja njegovog glasa i mog karmina.Neke boje sa njegove palete su se prelile preko kontura crteža. Zamazale sto i kao vino jurnule preko stola sve do belih listova knjige… Nemi pisani tragovi.. Ili možda i nisu…

Uglavnom, došlo je leto. Prošlo me je ludilo. Oni koji me znaju tako kažu. Ali ja i dalje ponekad u topla predvečerja pokušavam da objasnim sebi, zašto sam se baš saplela o tu loknu…Čak i oni koji me znaju ne znaju baš sve…

read comments (0)