…  zaboli me svaki nedostatak paznje, svaki trenutak u kome me zaborave i ostave tamo negde u haustorima secanja…

Znam ja, znam ja dobro ko sam ja i sta sam, znam  svoje mesto u univerzumu, znam boju neba u praskozorje dok svi ostali spavaju, a ja sakupljam crvenu boju na pramenovima oblaka… Ali isto tako znam da sam obican pajac koji tom crvenom bojom boji svoj nos i obraze i sprema se za jos jednu predstavu gde ce po ko zna koji put glumiti srecu. Ja sam pajac sa tuznim ocima, cak i kad se smejem imaju onaj luk tuge, ugibaju se na dole, lelujaju ko masline u casi martinija….

I tako, ne brojim ja dane, oni se sami upisuju na mom licu. Kazu da previse analiziram  i da se opterecujem sitnicama, da su moje suze nepotrebne i da nista sto one zaliju nece narasti, sem moje licne tuge…. Zato i taj bluz zivi u meni. Ja i disem u ritmu bluza, kada hodam kao da u meni dobuje samo meni znan ritam, i ne da mi da se osmehnem… i stalno gledam u nebo ocekujuci kisu… jer kisa je moja, i razume me…

read comments (0)