Lunjin kutak

Naterao si me
da svoje srce zgužvam kao parče papira,
i bacim…
Nisi ni slutio šta je sve bilo u tom srcu.
Nisi saslušao otkucaje
koji su govorili da sam te volela.

U tom srcu bila je jedna noć,
jedna želja da me želiš,
jedna ljubav da joj uzvratiš.
Jedna duša, nežna i setno siva,
koja je tražila dan u tvojim očima.

Bačeno srce otišlo je niz reku,
lomatajući se po plićacima.
Kamenje i talasi
neki novi oblik mu dadoše,
brzina reke udahnu novi život.

Ruka jednog gorštaka
spasi moje srce od daljih lutanja.
A gorštak je imao oko
kao što ga imaju gorske ptice,
bistro i duboko.

Ruka magična kao krilo galeba,
na dlanu mu stao celi svet.
Osmehom je pevao,
srcem je grlio.
Mene u trenu celu zavoleo.

Sada živim sa srnama,
u kući od drveta gde raste blagoslov,
nema drugih pesama sem ptičjih,
nema drugog dana sem onog na nebu
i u srcima.

I nema veće sreće od moje,
ni srca koje jače kuca,
iako savijeno po rubovima, gužvano i bačeno.
Bačeno srce nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.