Ima jedna soba
u jednoj glavi
u toj sobi postelja od ruža.
I nas dvoje,
otrgnuti od sveta, od života,
od stvarnosti.
jedino tako
mi smo zajedno.
I njegova ruka na meni,
moj dah na njegovom vratu.
I ne ćitim, već govorim,
vrištim sve ono što moram danima i danima
da ćutim i gutam…
Žmurim i plešem u njegovom ritmu,
drhtim a ne krijem svoju golotinju od zvezda.
On, nikad ne žmuri,
oči su mu gladne svega,
a zna da je ovo trenutak koji prolazi…

ONA UVEK ŽMURI
DOK VODI LJUBAV SA MNOM
I PONEKAD NEZNAM
DA LI SE STIDI
DA LI PADA U TRANS
ZBOG STRASTI KOJU OSEĆA
ILI SE PRISEĆA
KAKO BI BILO
DA VODI LJUBAV
SA ČOVEKOM SVOG ŽIVOTA.

.
A mozda samo,
sasvim iz sebicnih razloga,
cuva u uglovima ociju tu nasu tajnu,
zarobljen trenutak srece,
koji ce kasnije, kad je sustigne tuga,
iznova i iznova pustati na platnu secanja…
Tako se greju usamljena srca,
i tada tuge vise nisu stvarne,
a filmovi postaju java…

read comments (0)