Malo ničega i mnogo svačega
Kao da sam se zbunila, i možda se na trenutak zapitala o svom značaju, i kako ja to u sebi imam tolike reči, gde staju, da li ikad spavaju, umeju li se same očešljati, smeju li se ponekad te moje kisele suze koje ko zna odakle dospeju u moje oko. Da li noću, u snu, svesna ili ne, koračam stazama koje vidim po javi…Ili zapravo samo hodam po ivici bezdana poskakujući sa noge na nogu… Tamo ili ovamo…
Ja znam samo da su mi jutra mračna, a noći blještave. i ko zna ko je kriv tome. Ne biram ja crve u jabukama koje berem, oni po svojoj volji žive tamo. Zato ih i jedem žmureći, pa kako god…
Slatke su jabuke ukradene u polju, otrgnute sa drveta, oprane kišom, obrisane rukavom… Neponovljivo je trčati po kiši u ranu jesen, iako je tako hladna ulije u tebe melanholiju, i onu tugu nedoraslu za obične ljude…Tako malenu, a gorku ko srž pelina… Ali tako veličanstvenu i gotovo velmošku, jer porasteš od nje u duši, veći si od svih, porasteš do samog neba, i onda znaš da ti i nisi kao mnogi drugi. Ona ti pomaže da kroz bol shvatiš svoju veličinu.
I kada usnim maj i cvetne bokore, kada mi u snu zamirišu krošnje lipa, u strahu se okrenem na drugi bok, otvorim oči a zatim ih grčevito zatvorim… Kao da pokušavam da okrenem stranice na tom usnulom kalendaru, pa tražim neki kišni novembar, možda ozebli februar ili štucavi april… Plašim se maja i na javi, drhtim kao u groznicim i bežim, ali znam, kad tad stići će me, mora doći, ali tešim se – mora i proći…
Znam ja da umem da se smejem. I smejem se. Zapravo, lice mi se grči na sve strane, oslikava sreću. Ali to je samo platno ispod koga živi neki drugi svet. Neki drugi svet koji ima drugačija pravila. Tamo ima malo ničega i mnogo svačega. A baš to malo ničega je dovoljno da u sebi porastem. Ovakva kakva jesam, raščupana i snena, pobegulja od jutra, nevesta večeri. U svečanoj odori od izgužvanih pidžama poklanjam se na dar svakom ko kroči u moje odaje. I čekam, ali nikada priznala sebi nisam da u mom kraljevstvu nema drugih stanovnika….
