Grupi Osmeh….
Kada se sad osvrnem, moram da kažem da smo bili dobri. Ma šta dobri, bili smo super!
A neko me skoro malo štrecnu pitanjem – do kad ću sebe svrstavati medju mlade? Do kad? Pa ne znam tačno da odgovorim. Možda dotle dok god srce lupa u mojim grudima. Ili dok se radujem svakom novom proleću i prvim ružama. Možda sve dok nosim patike, dok mi nije bitno šta koliko košta i što mi ne treba mnogo da budem srećna i da se smejem! Možda do trena kad dočekam unuke, kad skroz osedim, kad prestanem da plačem uz filmove ili onda kad odem u tu tako daleku penziju! Možda tad! Ali možda i najverovatnije - nikad! A to sam naučila uz Grupu Osmeh! Naučila sam da nema barijere u godinama, i da ne može niko da te svrsta negde gde ti ne osećaš da pripadaš! Tu sam gde jesam, i sa onim sam sa kim mi je lepo! I sa kim hoću!
Ovi zimski dani su mi proleteli tako brzo da nisam ni primetila. A svi vi moji Osmehovci znate da ja ne volim zimu! Eee, ne volim… a nisam ni primetila da je došla i gotovo već i otišla…
Dragi moji Osmehovci, sa vama sam mnogo naučila. Za početak – da se ponovo smejem. I da verujem u sebe, a to mi je tako bilo potrebno u nekim mojim sivim danima, u onim trenucima kada mi je svega preko glave. I naučili ste me da ima vremena za sve! I da se sve može samo ako se jako želi!
Mnoge ljude sam upoznala, neka nova lica, mlade entuzijaste, ljude koji veruju da je nebo granica. Ja im verujem. Neke koje sam mislila da poznajem sada sam zaista upoznala. Eh, neki misle da je sve to bilo luk i voda, vrte glavom i odmahuju rukom! Ja znam kako je vama bilo. Ja sam videla i znoj i grč, i bes i smeh, ja sam uz vas shvatila koliki ste vi ustvari Veliki ljudi! Ljudine bre!
Znam i to da ste me maksimalno poštedeli milion puta, zbog nekih obaveza koje vi još nemate, a ja ih imam. Hvala vam na razumevanju! I hvala što ste uvek bili tu kad god ste zatrebali! I hvala vam što ste bili dovoljno jaki i za sebe i za sve ostale da, kada dodju žute minute i nada se rasprši ko mehurić sapunice, uvek je neko od vas tu da osmehom zakrpi te šavove koji pucaju pod naletom nesigurnosti.
Drago mi je što se svi vi toliko razlikujete, a što se jednako dobri ljudi, dobre osobe.
Hvala vam za svaki osećaj sreće i veličine koji sam osetila ove zime! Hvala vam za svaku pesmu, notu, za svaku pahulju koju sam podelila sa vama, za vaše poverenje, za vaše osmehe, suze, za bezbroj poljubaca, za vesele sms-ove, za divne fotografije, hvala vam za smeh do suza! Hvala vam za moj ponos koji nema kraja jer sam bila deo Grupe osmeh, deo tima koji je znao šta hoće i koji je to odradio! Onako kako smo najbolje umeli i znali! Jer smo verovali da Svrljig ima prava da se meri i sa drugim varošima u Srbiji! Jer ste ovde i trajete u ovim teškim vremenima! Hvala vam jer ste pravi prijatelji!
Osmehovci, drago mi je da ste tu…
Već sam rekla ali ponoviću – Što bi rekao Balaš – I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…
