Lunjin kutak

Niko ne voli da bude sam u novogodišnjoj noći, a baš to se desilo meni te zime kada su svi snegovi sveta posetili baš moj gradić. Dokle god je dopirao pogled – jedna nepregledna, beskrajna belina…

U mojoj sobi jelka, jedva se smestila u svom delu sobe, bezbroj sijalica, lampiona, svećica… Ispod jelke gomilu novogodišnjih čestitki koje čuvam godinama. Prigušeno svetlo, mirisna sveća, muzika… Htela sam da izadjem, pobegnem, lutam gradom i gazim sneg, možda sretnem nekog isto ovako samog, nekog ko je razočaran, tužan, nekog ko ume da čuje muziku koja mi se danima vrti u glavi. Volela bih da sa njim šetam. Da se smejemo i pravimo Sneška. I nakon svega lagano ispijamo čaj u mom stanu, u toploj sobi, na kauču pored jelke…

Samoća mi je bila strašnija sve više kako se približavala ponoć. Boli me prazan prostor u sobi, guši me balada koja dopire do mog srca i guđva ga kao omot bombone. Ja sam samo ambalaža, prazna ambalaža, sećanje na nešto što je bilo, senka devojke zelenih očiju… Kome treba moj drhtaj srca, zar je neko toliko lud da poželi jednu sentimentalnu budalu kao što sam ja…

Blagi drhtaj sveće na stolu… Zagledah se u plamen i na trenutak mi se učini da se čestitke ispod jelke pomeriše. Pomislih da ludim, ovako sama, zažmurih jako da mi suze potekoše. Ponovo okrenuh glavu u podnožje jelke…Gle! Maleni mišić, sivlast i sladak… U svakoj drugoj situaciji skočila bih na stolicu i počela da vrištim! Ali ne, on je bio moj gost, neko ko se usudio da mi pridje… Lagano izvukoh iz frižidera parče sira i stavih na tanjr kraj jelke…On malo ustuknu unazad. Mrdnu njuškicom i pridje tanjiru. Hajde Stjuarte, ti si moj gost, posluži se!

Moj maleni gost mirno je stajao nasred posude i jeo, nesvestan toga koliko mi se radosti doneo i da ga se ne plašim,  da mi je drag, da mi je jedini prijatelj kome ću tačno u ponoć poželeti novogodišnju želju. Više nisam bila tužna, smejala sam se… Neverovatno da se ni on nije plašio, samo bi na trenutke podigao pogled i osvrnuo se oko sebe. Moj mali prijatelj. Ne mogu objaniti zašto u meni nije izazvao strah kao i uvek do sada, zašto se njega nisam grozila, pozvala komšiju, stavila klopku. Nisam, jer je ustvari baš on bio moja uteha ove noći. I neka me ceo svet smatra ludom, ja sam sa mišićem pričala cele noći! Sve sam mu ispričala, sve ono što ne mogu nikom drugom, i plakala i smejala se, a on me sve vreme gledao biberastim očima, kao da razume, kao da shvata moje strahove i bol, samoću koja me lomi na parčiće… Zaspala sam negde pred zoru, umorna od plača i vina. Ujutru me trgao lavež komšijskog psa, pogledala sam ispod jelke, ali malog Stjuarta nije bilo, samo tanjirić kao nemi svedok… Skupila sam tanjire i pogledala kroz kuhinjski prozor, sneg je i dalje padao…