Lunjin kutak

Samo sam htela da se izvinim za moje ponašanje u tvojoj blizini. Za moje poglede. Za prejak parfem. Za moje osmehe. Ali ti si prvi koji je uspeo da poljulja moj zabranjeni svet. Prvi koji je zaintrigirao moju podsvest, i dolazi mi u snove, pa tebe sanjam, a spavam daleko… Ponekad se pitam ko si ti, pa ti polazi za rukom da sve moje dnevne misli zaokupiš, da razgovaram sa tobom u praznoj sobi, gledajući sebe u ogledalu. Ja, potpuno normalna odrasla osoba, stabilna , zaposlena, koja potpuno zaboravi na sve kada progovoriš… Zato mi nije jasno zašto…
Ti, u sličnoj situaciji, sa istim atributima… Totalno odlepim, kao zaljubljena tinejdžerka, sada mi je jasno da ljubav ne zna za granice, i dalje mi leptirići zaigraju u stomaku… Zbog tvog pogleda… A znam da to ne bih smela, i pokušavam da otreznim sebe, da lupim sebi šamarčinu i otrgnem se od ludih misli…
A tebi sve to ne smeta. Čak ti prija. Ili ti i sam to želiš… nisam uopšte načisto sa tim. Znam samo da moram ponovo u podsvesti sagraditi nove zidove koje si ti tako olako srušio, jednim jedinim pokretom ruke.
Moram ponovo da te pretvorim u običnog prolaznika, u tabu, u nešto neprivlačno… A znam da mi to neće olako poći za rukom. Jer gde god se okrenem – ti si tu. Stvoriš se niotkuda, nasmešiš se… I šta? Ništa. Ponovo u duši imam šesnaest godina, ponovo sam lutalica bez cilja, ponovo nasmejana, bezbrižna, i tako nepromišljena… Parališu mi se udovi, jezik utrne… I umesto svega, ja se samo glupavo osmehnem, naivno i providno, zastanem… I odćutim čini mi se tri života. A ti sve to vidiš. I znaš. I dozvoljavaš da te ja tako blazirano gledam, dok mi pred očima, kao voz, tutnje sve dnevne obaveze koje me čekaju, a ja nisam u stanju da učinim ni najmanji pokret.
I nekako ponovo dozovem sebe, spakujem svoj blam, i odem. Odem, ali nikada dovoljno daleko, jer tvoj parfem lebdi oko mene, kao avet, tvoj pogled izranja iz mora prolaznika, ponovo te tražim po gomili, osmehujem se kao luda, drhtim usred leta na sto stepeni celzijusa…
I znam, kada stignem kući, trzaću se na svaki zvuk telefona, iako znam da ni u najludjim snovima to ne bi bio ti, jer ne znaš broj, jer ni ti ni ja, bez obzira na sve, nismo toliko ludi, da učinimo taj prljavi korak i ublatimo sebe na taj način…
A ti me gotovo u stopu pratiš, uvek izroniš negde medju gondolama u marketu, pojaviš se kao duh u perionici, baš zastaneš ispred iste trafike, uvek ideš istom stranom ulice…
I mada sam već potpuno nesvesna svog ponašanja i ponekad se zastidim pred samom sobom, nikada ti neću dozvoliti da predješ prag mog morala… I nikada nećeš ušetati medju stranice mojih uspomena, jer sam dovoljno prisebna da sačuvam svoju čistotu bića… I mada ljubav nije nikada prljava, ali znam, to nikada i ne bi bila ljubav, već samo strast, neobuzdana i kratka, nedovoljno vredna ma kakve žrtve…
I zato, nikada te neću pustiti u svoj svet, ma koliko morala da se borim sa sobom, ali biću jaka, jer znam da se ustvari borim za, a ne protiv sebe…