Čekanje
Pojavivši se tog dana
zaustavio je vreme.
Žeravica njegovog dodira
dugo je plamtela na mom obrazu.
Ne znam koliko,
ali dovoljno
da osvetli moj greh.
Nisam ga videla dugo,
sada vreme ponovo teče,
ali nemam čime da ga ispunim.
Dani su beskrajni,
a noći teške.
Sećanje miriše na zrele trešnje,
i neke pesme ubijaju
svojom tugom.
Ja čekam.
Stojim. Gledam.
Ali znam,
kada se bude pojavio,
ponovo će sa sobom doneti i maglu.
I onu treperavu čežnju
nepostojećeg.
I osmeh veći od samog neba.
Bezrezervno će sebe prineti
na oltar nase ljubavi.
On me voli,
znam,
i daje mi sve svoje.
I ne traži ništa.
Propinjem se na prste da dohvatim
njegove nesebične visine.
Meni su ruke vezane
zlatni okovom
i moram da ćutim.