Lunjin kutak

Zašto misliš da ja dosežem samo do sebe? A i da jeste tako, zar ti ne znaš koliko planina ja nosim u sebi? U mojoj duši nema ravnica. U mojoj duši nema mirnih, ravničarskih reka… Ima klisura, kotlina… Ima jedna reka i bezbroj planinskih rečica koje strmoglavo jure, ne znam ni ja kuda. Nemoj od mene očekivati da stojim. Ili sedim. Pa ja i kad spavam nekuda idem, putujem, plivam, mesto me ne drži. Ja i kada ćutim bezbroj glasova u meni viče i doziva, smeje se i nariče. Nisi ni svestan čega sve to ima u meni. Možda je i tako bolje. Nisam ni ja svesna svega, često zaturim neko ime, ili boju očiju, možda neku ukosnicu, ili traku, neki zatvarač od flaše piva… i ne mogu ga naći.  Ali ne patim i ne brinem, jer znam da je tu, na sigurnom. Ja sam ga ustvari tako sakrila od same sebe. Za neka buduća vremena.

I nemoj misliti da te ne vidim kada prodjem ne okrećući glavu. Vidim te ja. Čujem i kako dišeš ubrzano, i kako ti srce ludački skače. Vidim, ali moram ostati daleka i strana, zarad tebe i sebe. Moram ćutati, iako ta tajna vrišti u meni, otima se i kida dušu, boli.Ćutim. I smešim se. Nedam nikom to parče moje tuge. Drugima je ona slatka. I meni je slatka kada se uveče sklupčam u svom krevetu, pa svi oni planinski brzaci krenu iz mojih očiju… Slatka je ta bol, i gorka u isto vreme. Ali je moja. I ja je ne dam. I ne kajem se. Ali i ne priznajem. To znam ja i znaš ti. Čak ni mesec ne zna. Nikada mu i neću reći, ta tuga je prevelika, može mu se desiti da u nekim toplim, junskim noćima nekim drugim srcima oda našu tajnu… I onda više neće biti tajna. I više neće biti ni naša. A ja samo to imam. Šta da radim ako ostanem i bez toga… Kada sneg zaveje planine moje duše, kada naidju magle, kada krenu severni vetrovi… Mogla bih se zauvek izgubiti u svojoj duši, ako nemam ništa da mi osvetljava put.

Ovako je bolje. Ovako je mnogo bolje. Makar do kraja života sanjala… Makar do kraja života okretala glavu. Ali biću svoja. I imaću nešto naše – našu tajnu.

Da. Ovako je bolje…