Lunjin kutak

  I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.

To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog. Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.  I zajednicki da tuguješ.  Zato i ne volim sahrane.Jedino si sam kad ostariš. Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili. Učitelj obično kaže:  “Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom.“Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nešto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama. III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine.Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.