Lunjin kutak

Nikada ti nisam rekla da te se plašim. Uporno činiš da se sećam, da mi kroz svest protutnji to grešno leto, i to jako sunce koje me opilo, onaj miris nedozrelih bresaka… Dopada ti se da me zbunjuješ, da me vidiš kako zastajem u pola koraka, kako spuštam pogled i gotovo bežim od tebe, na neku drugu, potpuno suprotnu stranu sveta, u moj sigurni svet, skrivena od sećanja svoje sopstvene prošlosti. A ti, kao pravi lupež, vereš se po zidinama moje hrabrosti, i skokom ulaziš u moj svet, nepozvan i nepoželjan, i potpuno spreman da iz temelja menjaš sve što ti se čini smetnjom. Jer znaš da ću odćutati, da ću se skriti pod plašt svoje lažne uobraženosti, i da ću na trenutak zastati i dozvoliti ti da osetiš moj pogled. A plašim se, možda više sebe, nego tebe… I možda samo pokušavam da sakrijem da sam i dalje živa iznutra, da dokažem da i ja nešto značim, da sam i ja nečiji centar sveta. Ali koga je sada briga za sve to, sada kada je već ovako kako je.

Svaki novi dan dočekam sa istim pitanjem. I svaki novi dan pokušavam da proživim drugačije, hrabrije, smelije, da se uzdignem iznad sopstvenih tabua, da srušim sve te moralne barijere u svojoj glavi… Ali me već ustaljeni redosled stvari vrati na istu putanju. I ne dozvoljava da se promenim, da budem više svoja, a manje svačija, ustvari ja samo pokušavam da se osvrnem na svoj ritam srca, ali gotovo sam zaboravila kako je to kada slediš sebe.. Naviknuta da ispunjavam tudje želje, po ko zna koji put prestajem da se borim i uvlačim se u svoju ljušturu, sigurnu i hladnu, usamljenu, i potpuno jalovu…

A tamo sam sama… Nezaštićena i prepuštena svojoj ludoj mašti. I opet se pojavljuješ ti. Ponovo izranjaš iz tog mora prolaznika, ponovo me svojim pogledom fiksiraš… i ponovo sam zarobljena. I ponovo ne znam kako da se suprotstavim tebi i sebi, kako da ukrotim tu divljinu u svom srcu koja oživi svaki put kada se pojaviš. To nešto iskonsko što pliva u mojoj krvi, to nešto tako divlje i strasno, potpuno van moje kontrole, to nešto potpuno nepoznato…