Lunjin kutak

1.

Često te tako vidim.

Istina , kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.

Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme

od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,

umesto duha zatvaraš

obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida

tinja i pokreće krvotok

jes nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu

i dižes se za pticama

tamo gde je sve prozirno,

sve u jednoj dimenziji

kao na dečijem crtežu,

al ima nečeg ljudskog,

dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim

tvoju tršavu glavu

koja u sumrak miriše

na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,

ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume

spirale nebeskih ognjeva,

geometriju sna

i hrabrost novih Ikara

koji će krenuti sutra

ka nepoznatim suncima

brzinom prema kojoj je

svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,

tako se i ja krećem

verujući u ono

što bih hteo da vidim,

a ne što stvarno vidim.

Možda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono što ne može svako:

da život ne bira nas,

već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,

najlepša putovanja,

prevalio kroz pustoš

ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji

o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,

to znači: baviti se

vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već – drhtavo,

dostojanstvenom nežnošću

jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nadješ me kako sedim

u restoranu kraj reke

i mučim se da oljuštim

sa čela i sa misli

zemljinu težu čamotinje,

jednolikost života

i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju

vina i tihe muzike,

odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.

Tako zamišljam nebo.

7.

Onda pridješ i kazeš mi :

tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh

i prepunu pepeljaru

malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.

Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,

nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš

sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,

sisam koštice vazduha

i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,

potpuno lišene one

izuzetne ozbiljnosti

kojom se svom sinu

može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,

pažljivo, da se ne uplaše

pegave oči lišća

u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,

hteo bih da te zamolim:

preleti beskonačnost,

prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive

dalekih dvojnih zvezda,

nek ti se damari usklade

sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.

Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova

valja imati mesto

gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,

zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kući,

gde su svici komete

našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi

milimetarske beskraje,

a ipak dovoljno glomazne

da se u njima, nepažnjom,

jedan od drugoga, zauvek,

otkinemo i skliznemo

svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe

kao Alfa Kentaura.

Ti daleko od mene

kao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronadji nove svetove

i izatkaj im nebo.

I podari im vazduh

da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo

jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,

i tri ulice ovamo,

i jedva primetan osmeh,

i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana

koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.

No comments