Lunjin kutak

Ona je imala život. Porodicu. Posao. Platu. Drvored. Kuću na selu. Stan u gradu. Omiljenu pesmu, pet mindjuša na jednom uhu, devet prozora sa južne strane, retku ružu boje malog pileta, dve mace u dvorištu, divan džemper kupljen u Engleskoj koji je grejao u hladnim večerima kišnog novembra. Imala zvonak smeh i bele zube, kosu boje meda do pojasa, a oči gotovo plišane u boji mahovine. I pregršt ostvarenih snova…

On je imao sebe, onako kako retko ko sebe ima, neiskvarenu dušu deteta  i srce koje ne može stati na samo jedan  dlan. Imao je usne na kojima su mu i žene zavidele, napućene i pune, pomalo blede. Mirisale na zrna muskata. Imao toplinu u očima, širinu u razumu. I bio melanholičan, jer to je osobina usamljenih. I bio ćutljiv na onaj filozofski način. Ma koliko nesrećno zvučao, on jeste bio srećan. A možda je on zapravo bio mnogo nesrećan… Djavo bi ga znao… Nije se moglo razlučiti, jer rečenice je često počinjao nezavršavajući ih, ostavljajući svakom da ih tumači po svom nahodjenju. Ali bio je svoj. I bio je gord. I dovoljno velik, najveći čovek koga ja znam, a da ga  je zemlja ponela na svojim nejakim ledjima…

Ne, nije bilo zemljotresa kada se njih dvoje srelo. Bio je to običan susret u običnom gradu, na obali majušne reke velikog imena. Ona nije ni znala njegovo ime, ali klimnula je glavom u znak pozdrava. On je podigao ruku, i lagano kliznuo niz ulicu u magličastom autu. To je bilo to. I ništa više. Mada su i jedno i drugo, do duboko u noć, mislili o boji neba u tom trenu kada su u vazduhu, usred jeseni, osetili miris zrelih višanja…

Sretali su se često. On je imao svo vreme ovog sveta, a ona svakodnevne obavezne putanje duž grada. Ona je imala veliki osmeh koga je on uspešno nosio na svojim širokim ramenima. Pričala je puno, a on je plovio njenim rečima kao čamcem. Nalazio je neke visoke planine u njenim retkim ćutanjima, njih nije bilo lako osvojiti, niti se popeti na sam vrh i saznati šta se krije sa druge strane. Ali nju je bilo lako voleti. Bila je sve ono što čovek traži od žene. Bila je topla kao leto, iz njenih misli čulo se pregršt rok balada, a kosa joj mirisala na more… Umela je i da ćuti i da peva, ponekad i u isto vreme. Smejala se životu u lice, posle udaraca prkosno ustajala sa dna i u tren bi se vinula u visine. Za nju nisu postojale granice.

On je umeo da je razume. Budila se sa osmehom, jer je uvek i iznova sanjala njegove šarene zenice. Njegove reči su bile prave. Njegov zagrljaj siguran. Poljubac sladak kao onaj ukraden. Bio je zaboravljeni titraj slatke nervoze u dnu stomaka,  neka nova i neočekivana ludost ljubavne čarolije.

Kažu da je život kao kutija šibica. Neko ih pali jednu po jednu, a neko sve odjednom, baš kao i oni. Njihove aure stopile su se u predivnu dugu i iscrple svu energiju u dva beskrajno kratka trenutka. Bili su savršeni, a baš to je ono što ruši sve  iluzije ovog sveta. Savršenstvo ne može da postoji i traje, rasprši se kao lati zrelog maslačka i nikakva čarolija ih ne može vratiti … Ništa ih ne može popraviti ni vratiti nazad … baš kao ni suzu u oko… njenu suzu koja je kanula njemu na dlan i isparila…