DVE POSEBNE GALAKSIJE
Gotovo da sam se oduvek pitao jesam li ja kao isvi ostali, ili sam možda samo najobičniji ludak koji jedino na svetu što zna jeste da voli. I nikada nisam ni pokušao da objasnim ljudima da jeste moguće voleti dve osobe u isto vreme, na dva samo sebi svojstvena načina. Nikada ne dozvoljavajući da se ta dva sveta sudare, pomešaju, da se prelome boje duga koje krase nebo u dve posebne galaksije…
Znam prokleto dobro da je zbog mene zaigralo mnogo ženskih srca, da i sama moja pojava utiče na njihovu aritmiju, i gotovo da sam i svesno i nesvesno bežao od njih…
Jer za mene je ljubav nešto potpuno drugačije osećanje. Jer za mene je ljubav ne samo stanje svesti, već nešto božansko, pomalo nezemaljsko, ponekad i vantelesno… Za mene je ljubav nešto samo sebi razumljivo izmedju dve osobe koje čine celinu… A celine se razlikuju, tako da je potpuno moguće istovremeno postojanje dve ljubavi, potpuno različitih, a gotovo istovetno jakih, na dva posebna načina. I nikad nisam znao kome svetu da se priklonim, jer su i jedna i druga bile deo mene, i uprkos svemu ja sebe nikada nisam ni delio, već sam uvek bezrezervno i nesebično poklanjao sebe celog. I nikada se nisu mogle uporediti, svaka je priča za sebe, jedna mirna luka, topli dom, porodica, deca, a druga snovi, strast, ostvarenje najvećih želja…
Teško je u reči pretočiti to osećanje. Teško je objasniti tu deobu svesti. Nakon dugo godina, ne znam ni ja iz kog razloga, pokušao sam ispričati svoju priču nekom, potpuno stranom i van tih mojih svetova, nekom puno mladjem. Slušala je moju priču, pomalo zabezeknuta, i zbunjena, i frapirana, pomalo zatečena mojim priznanjem, ali neverovatno spremna da sve to prihvati kao najnormalniju stvar na svetu. I mislim da me je i razumela, bar donekle, jer i priča koju sam joj ja ispričao nije sadržala baš sve detalje, jer i ja, ma kakav da sam i za kakvog god da me smatraju, u duši jesam džentlmen, i neke stvari ipak pripadaju samo za dva para ušiju i očiju, i ne smeju se iz tog magnovenja izneti i pretočiti u reči, jer u tom slučaju gube svaku draž… I to više nije to…
I dok sam pričao svoju priču gotovo da sam ponovo preživljavao sve te dane i noći, pomalo me sustigla nostalgija, pomalo i bolno i slatko u isto vreme, jer i ja sam čovek od krvi i mesa, mada sam potpuno svestan da je vreme najbolji sudija, i sam život najbolje utvrdi šta je jače i šta treba ostati kao jedino…
Ta zbunjena mala koja je slušala moji priču često me je pitala volim li ja svoju ženu… Ponekad bih zaćutao, jer nisam znao kako da joj objasnim da je volim, da je volim najviše na svetu, i da to nikada neće ni prestati, da je jedina koja će se buditi uz mene i čuvati moju decu, da je najbolja i savršena da bude moja žena. Ali da isto toliko u mom srcu ima dovoljno ljubavi za još jednu galaksiju koju bi neko činio sa mnom. Da su to potpuno različite stvari, I da bi poludeo ako bi bilo kojoj falilo nešto. Da sam zaista nesebičan, i da bih u oba slučaja i život dao samo da sve bude u redu.
Ta zbunjena mala na trenutke je ćutala, čini mi se satima, a ponekad toliko pitanja u sekundi postavljala da je prosto bilo nemoguće pratiti je… Ta zbunjena mala, divlja i preplašena u isto vreme, i lepotica i zver, i kiša i sunce, imao sam utisak da je potpuno zaboravila na stvarni svet i uplovila u moju priču, dopuštajući da je struje nose, poluotvorenih usana, poljujana iz temelja, jer sam joj svoj život kao otvorenu knjigu spustio na dlan. Otvorio sam joj vrata iza kojih su bili neki drugačiji horizonti, nekih drugih boja i oblika, novih mirisa, sa jačim vetrovima i većim zemljotresima… Odjednom se našla opkoljena drugačijim svetom nego onaj kome je pripadala, trudeći se iz dna srca da sve shvati odjednom. Znam ja da je to nemoguće, jer su i meni bile potrebne godine da sve to svarim i pretočim u misli, da sve postavim na svoje mesto, da se sredim i stavim liniju između. Da se nađem i postavim na pravo mesto. Da zaustavim sudbinu i priznam sebi da se desilo, jer je tako trebalo.
Ko zna šta je sve potrebno da se sve poklopi i da se dve prave osobe sretnu, potpuno prave, i potpuno posvećene, poverljive, koje se razumeju u svakom pogledu, kojima nisu potrebne ni reči, samo pogled dovoljno jasan kao najveći vrisak.
Ne pravdam ja sebe, nije mi to bila namera, niti bih ikad to radio. Ne kajem se ni zbog jednog trena, jer i ako sam išta ikad pogrešno uradio nisam imao nameru da ikoga povredim, jer ono što ne znaš ne može te zaboleti, ja sam samo pratio srce i ruku sudbine.
Ta mala, drhteći je bežala od svakog mog zagrljaja, dodira, govoreći da me se plaši… Bolele su me njene reči. Nije ni bila svesna da se ustvari plašila same sebe, jer ja nisam nikakva pretnja. Ona je samo nesigurna u sebe i to je ono što je plašilo. I što je više bežala od mene, bežala je u svoj svet raznobojnih lakova za nokte, bezbroj muzickih diskova… Slomljenih iluzija o ljubavi i ljudima, sanjajuci nekog svog princa koji ce nekada doci… Ne dopuštajući da joj objasnim da ne tražim ništa i da ne očekujem ništa…
I ta mala plahovita srna odsakutala je, plašeći se.. Ne mene, nego sebe, da ne popusti brana njenih suza i da njene misli ne polete u roju ka meni… Ta mala i dalje gleda sa strane u mene kao u neko svetsko čudo, krijući svoj pogled, jer ona, na neki svoj, pomalo nomadski način, misli da joj i preko pogleda mogu ukrasti dušu…A ne zna da je ja samo malo volim… Na onaj svoj neobičan i jednostavan način, koji ne očekuje ništa, sem malo sreće…
P.S. Posvećeno mom prijatelju, kome želim svu sreću ovog sveta, ali ga nikada neću sasvim razumeti…
1 comment