Lunjin kutak

Šta mislis, koliko to kilometara treba preći da bi pobegli od svoje prošlosti, od podozrivih pogleda poznanika, od lelujavog klasja koje pamti i ne zaboravlja sve ono sto mi pokopamo u svojoj duši.  Koliko to dobra učiniti drugima, da bi nam oprostili sopstvenu srecu? I kako učiniti bilo šta dobro sebi, a da ne povredimo druge?

U ovakvim noćima, kada i sam Bog uključuje klimu na svom oblaku, podivlja u meni miris nekih sazrelih a neubranih snova, neke davne godine uzburkaju se, uskomešaju, zapahnu me onim mirisom odrastanja… Zašto sam ja jednim delom sebe ostala zarobljena u tom vremenu? Zašto nisam kao mnogi drugi lepo odrasla i postala osoba koja prati dnevnike, čita  dnevnu štampu, zanima se za devizni kurs, nosi firmirana odela i cipele sa visokom petom? Zašto i ja nisam lepo postala takva, ozbiljna, uokvirena izblajhanom kosom, sa kožnom torbom na ramenu, sa nameštenim osmehom, sa iscrtanim obrvama i gomilom prstenja na rukama? I kad ću već jednom pobacati sve one starke, tinejdžerske časopise iz onih, nekih godina… Kada ću izaći iz farmerki i crnih majica, i zašto još uvek čuvam onu crvenu, kariranu srednjoškolsku košulju… Zašto podivljam svaki put kada me planiraju kada krenu u Guču i kako da objasnim da to ni pod njjačom narkozom ne mogu podneti? Ali stvarno ne mogu, mene samo žice gitare pomeraju sa tla, samo tada umem da trajem u muzici, onako kako ja osećam, mislim, dišem…

Umem li ja kao i svi ostali da jednostavno prihvatim godine koje gomilam, a ne krijem, i prosto se pitam odakle mi… Jer ih ne shvatam kao teret, a ipak se u ponekim jutrima zabezeknem kad shvatim da su sve one moje, da ih bas ja imam… ustvari, one imaju mene, ja sam ih imala tek nekolicinu, onih ugrabljenih i otetih, u pauzi izmedju ratova, izmedju inflacija, jer matori su govorili da je njihovo vreme bilo mnogo bolje i da ovo danas vodi samo ka gorem… Moje generacije  su morale da se snalaze sa tim što smo imali, da od  svih tih loših dana i loših godina skroje svoje živote… i uvek bi na kraju bili skrojeni tesni, i uski, nekako stegnuti, i nažalost – nekima suviše kratki… a otrgnute i prekinute godine se ničim ne mogu nalepiti, ni našiti…

I tako, dok noćas vruć vetar juri našim gradićem, zavaljena u svojoj stolici ja slusam Avril i onu moju omiljenu  Falling down i sećanja naviru… i suze nekako radoznalo izviruju da i one vide ovo vrelo veče… Ali ne dam se ja, jer ja sam velika devojčica, jaka i hrabra, makar na prvi pogled, za drugi već ne garantujem….

I tako, po običaju, kažem a ne kažem… A i kakve veze ima…. mene ionako ne  shvataju suviše ozbiljno… A šta ja kažem na to?  Kažem – hvala bogu da je tako …