Daleko od sebe
KRAJ
Iznurena i besna na ceo svet, prolazi uvek istom ulicom, sreće iste ljude, gleda iste izloge. Navikla je da vreme stoji. Ponekad se prenerazi kada u jutarnjim časovima u odrazu ogledala shvati da nije u pravu. Ali vreme definitivno stoji. U tom njenom gradiću vreme se učaurilo, stalo. Ne postoji juče, ni sutra, već samo danas, sumorno i sivo, neutralno kao magla.
Ali postojalo je juče. Ona to zna. Ali želi da zaboravi, i da prazninu u sećanju zameni novim knjigama, ludačkim zemljanim saksijama iz kojih niču sve one biljke koje je oduvek mrzela i bila alergična na njih. Svoje danas želi da ispuni nekim mislima koje su žute, narandžaste i zelene. Ali izbegava plavu. Jer iz te plave u trenu izroni milion treperavih nota, onih namigujućih i snenih, jer u toj plavoj živi sijaset zvezdanih noći …
I tog dana je prolazila istom ulicom, sa istim ljudima i istim izlozima. I u jednom času nepažnje vreme se otrže i vrati unazad par godina, jedne grešne oči i jedan osmeh koji oboji čak i najhladnija zimska jutra, i putna torba u kojoj su spakovane sve njene nade, neprospavane noći, najludje maštarije i bludne misli, pa čak i jedan sedefasti sjaj za usne, nezaboravnog ukusa. I na trenutak joj se učini da je opet devedeset i neka, da je ponovo srećna i opet se kroz vetar probija onaj miris … Stajao je mirno ispred nje, nasmejan i tih, kao na razglednici, vanvremenski lep, prošarane kose. Ćutali su, a imali milion stvari da kažu jedno drugom. Ćutali su u ovom trenu o kome su maštali godinama, svesni da se jaz napravljen godinama ne može tek tako preći. I baš kao i onog dana kada su se poslednji put videli znali su da je, uprkos svemu i svima, ipak sve to bio samo kraj… kraj koji se odužio i dopustio da veruju u čuda, da veruju u nešto što je bila ilizija koja je u jednom zalogaju progutala par godina…
Bili su stranci, koji se poznaju, a ne znaju, stranci sa jednom velikom, šarenom tajnom koja je grejala srca u noćima hladnih mrazeva. I sa osmehom koji je kao brana držao te slane vodopade da se ne prospu tu pred svima i dozvole da se njihov mali grad nasladi njihovom patnjom. Stranci koji su verovali u bajke i konačno odrasli i shvatili da je kraj… jer se vremenske niti nikad ne mogu sastaviti…
No comments