MEHURICU OD SAPUNICE – ma koliko nestvaran bio -

Rekao si mi da ne mislim mnogo o tebi… Bolje da si bilo sta drugo rekao, onda bih i mozda skrenula misli u nekom drugom toku, ovako… Dirnula me je tvoja iskrenost. Zauvek ce nase postojanje biti pitanje stvarnosti, jer nikada necemo otkriti koliko je stvarna nit naseg sveta, mozda su to samo prazne reci bacene u etar. Ali oboje znamo da je tako bolje. Jedino su nedodirljivi kontakti vecni, ako razumes sta hocu da kazem.
Ipak, mislim o tebi cesto. Znam da i ti to znas, jer cesto osetim tvoje prisustvo oko sebe, iako te nikada nisam ni videla, i ne znam nista o tebi, sem onog sto si mi ti rekao, a to je tako malo da stvoris sliku o nekom i da pomislis da ga bar malo poznajes. Ali tako bar imam prostora bez granica da te stvaram u svojoj glavi onakvog kakav bi volela da budes, tako blizak savrsenstvu.
I nestvaran kao mehuric sapunice… Dopalo ti se kada sam te tako nazvala. A pojma nemas kako ti jos sve dajem imena u svojim snovima, i kakvim te sve bojama bojim, u spektru od zute do ljubicaste. Nezan kao zreo maslacak, zato ti i tako nezno pristupam, da ne raznesem tvoje lati, koje se vise nikada ne bi mogle sastaviti u celinu. A mozda si ti i divlji badem, nista lepse od njega dok cveta, i nista gorcije kada se proba…
Sta bi ti rekao kada bi upoznao pravu mene?
Ovako razocaranu, zastalu na pola koraka od snova do stvarnosti, sta bi rekao kada bi znao da sam ustvari u dusi i dalje devojcica, da sam sazrela, a nedozrela, da sam usamljena i sve cesce uplakana, da sam samo senka onakve devojke kakvom me ti zamisljas? Da li bi me i tada trazio i pricao sve ono sto zelim da cujem, da li bi i sa mnom, ovakvom kakva jesam, umeo da se smejes? Mozda bi ti moj osmeh malo zvucao fals i neuvezban, nemam bas mnogo prilika da se smejem puno u poslednje vreme…

Jesi bas ono kako te i zovem – mehuric od sapunice… I ma koliko bio mali i on traje. Tren ili dva, makar koliko da uvidim da si mi dodirnuo kozu svojim mirisljavim prisustvom, i kada sam od sebe nestanes znam da ce mi bar delic tebe uleteti u oko i izmamiti slani vodopad… I nije to nista cudno, takvi su mehurici sapunice, ma koliko mali i neprimetni, dospeju li u oko umeju da zapeku i zabole… I eto ti jedne nove hipoteze o tvom postojanju…

Umes da pogodis pravi stih u pravom trenu… I to bas onaj koji mi se vrzma po glavi i ne mogu da razaznam reci. I kada ti to izgovoris sve ima drugaciji smisao. I prestaje da postoji daljina, prostor, i ti sitni sati koji su jedino moguce vreme da nas dvoje ukonektujemo svoja srca istovremeno, da se nasmejemo, pa makar to meni bilo prvi put u toku dana…. Ili nedelje.

Nisam ja bas takav andjeo kakvim me zamisljas…

Nisam mozda ni upola toliko misticna, ali mi se dopada kada ti tako mislis o meni…

A sada si mi tako potreban, iako dalek i stran.. Kao da si oduvek postojao u levom delu mog srca, sklonjen po strani, za slucaj da jednom zatrebas, kada se istrose sve rezerve snage, kada se istrosi moja banka stpljivosti, kada poludim, odlepim, kada zaboravim sta je vazno, a sta ne, da me ti tvojim sasavim recima postavis na mesto i stavis ponovo do znanja ko sam ja i gde pripadam.

Ponekad pozelim da znam kako izgledas… Kakav ti je smeh, da li imas nezne ruke, da li se smejes dok govoris ili imas strog pogled… Ponekad se samo osmehnem, i skrenem misli u drugom toku, jer znam da ne smem i da je tako bolje, nikada nije postojalo savrsenstvo i nece ga ni biti… Mozda nekako ubijem svoje iluzije, mozda ih uzdignem jos vise, sto bi bilo gore od svega… I znam da je bolje ovako, da te znam, a da te ne znam… Da si tu, a da te nema… Jer ljudsko srce nema granica, i nema pravila, ma koliko mi zeleli da ih postavimo i usaglasimo, ma koliko mi cekali da postanemo nedodirljivi, uvek ce necija tudja rec, pogled ili osmeh srusiti citavo carstvo kojim smo ogradili sebe od boli i patnje, nikada ne moces biti siguran, srce nas uvek lako moze otkucati…

I zato te samo stvaram iluzijama, cinim te mozda lepsim i boljim, mozda blizim bogu nego coveku, ali meni je potrebno nesto uzviseno da me malo pomeri s mesta, da me takne da ponovo ozivim u sebi zaledjenu devojcicu, da se ponovo smejem svetu u lice i uhvatim zivot za revere…

Poskakujem da dosegnem tvoje visine… Ili te mozda trazim na pogresnom mestu… Mozda treba zaroniti u najdublje more, medju koralima i zvezdama, negde na pola puta do bezdana… Mozda te treba traziti u nocnoj pesmi slavuja… Trazim te, a znam te nikada necu naci, da ces zauvek biti samo hologram u mom tajnom svetu. Samo blagi miris jasmina, koji ti u prolazu zagolica cula…

I ne znam koliko dugo ce u meni ziveti tvoja aura, koliko dugo zu morati da te zamisljam i stvaram pre nego te zaboravim. Ako mi to uopste i dozvolis… I ne umem da ti kazem zasto te se uvek setim kada cujem pesmu ,,moja je ljubav kamenje”… A znao si da jeste tako, da na svojim plecima nosim ogroman teret, da sam pomalo tuzna… Ali nikada ti nisam rekla zasto. Nisam ti rekla nista da ne bi pomislio da sam razmazena i dosadna, da mozda ne bi uvideo da sam jako slicna svim ostalima… Jer ti verujes da sam vila… Mozda i jesam, ali malo zapustena i zaboravljena, ostavljena po strani za neka druga vremena… Bez krila, sa magijom pod amnezijom, i koja vise ne ume da leti… Ali ipak, vila… Pomalo zaboravna i zamisljena, u farmericama i kariranoj kosulji, u pidzami na medvedice, ponekad zatrpana gomilom obaveza, neopranim sudovima, neopeglanim vesom… Sa tugom u ocima i nevestim osmehom na usnama…

A ti… Toliko te stvaram u sebi, da vise i ne znam sta je stvarnost. I vise ne znam ko sam ja u svemu tome. Mozda sam zaista vila sa amnezijom… I mozda se i setim magicnih reci da te preobratim ponovo u princa… mog princa…