Lunjin kutak

Da li veruješ u čuda? Nekada nisi, ali sada si kao i mala Alisa, zastala u pola koraka, zastala u pola daha, zbunjena, frapirana, preplašena do smrti… Jer ne znaš ni gde si, ni zašto si tu, ni ko je to koji je sada postao centar tvog sveopšteg postojanja, taj Neko lep, prelep, neko tako drag, a tako djavolski primamljiv, i svakim novim osmehom kojim mu stavljaš do znanja da si se upecala, da si prodala dušu, ti sve više postaješ dalja sebi. A znaš dobro da je to neki drugi paralelni svet, koji te svojim strastima uvlači u vrtlog bez povratka, u najdublji ponor, u tamu greha.
A mala Alisa ipak pojede to parče pečurke… I pristane na pravila igre koju i ne razume, i koja u svakom slučaju vodi u poraz, i kajanje.
On je ta pečurka. Slatka, otrovna, zelenooka pečurka, slatkorečiva do bola, do bola koji ume samo da sprži dušu. Jer On je nešto što se brani. Jer On je nešto što postoji da bi preokrenulo tvoje postojanje, i tvoj život….
A ipak je deo sveopšte lepote ovozemaljskog sveta… Ipak je On neko koga tražiš u gomili, koga tražiš u prolaznicima, Neko ko te ipak pomerio sa mesta gde si i pustila korene, gde te obrastao otrovni bršljan dosade. Pojavio se On i oslobodio te uobičajnosti, oslobodio te obaveze da budeš dosledna svima oko sebe, pa i sebi, ako ćemo iskreno….
Ne moraš da veruješ, ali i On je presrećan kada susretne svoju malu Alisu, kada u treptaju oka prepozna strah i zbunjenost, kada ulovi pogled zalutao u etru…. Zna On da ga tražiš  u snovima, iako si mu zabranila da dolazi… Zna On da pomisliš na njega uvek kada pozvoni telefon, iako si mu rekla da te nikada ne zove…. Jer to možda nije ljubav, ali svakako nije ni mržnja. To je nešto što opravdava najneopravdanije razloge. To je nešto što razloge pretvara u potrebe, a potrebe u neophodnost. I to je nešto što retko ko razume….