Dozovi kišu da spere moju setu,

neka sve potopi.

Ljudi su neke čudne ptice,

smeju se i kad im je najteže,

a ja neću da se smejem,

hocu da placem.

Dozovi kišu da plačemo zajedno,

kao dve slabosti pred jačim.

Znam da će me ona razumeti,

i ona je obojena mrakom

i prvim prolećnim zrakom,

ona sluša jesenje lišće dok šušti,

zato tako tužno pljušti…

Molim te, dozovi kišu,

reci joj da sam tu,

da je čekam kao vreli avgust,

mora me spasiti,

kapima moje lice ukrasiti,

ne umem da placem bez nje…

read comments (2)