USNE SA UKUSOM JAGODA
Tišina koja je nastala u mojoj glavi kada sam mu ugledala lik vukla je na čisti D-moll, i posle ko zna koliko vremena, ucinilo mi se da bih mogla da napišem pesmu… Baladu, naravno…
Bila je to jedna od onih subota kada ne znam šta ću sa sobom, i kada pokušavam da, čisteći stan, bar nešto sredim u svom životu. Pojačam muziku do daske i krenem u pohod na prašinu i paučinu. I sve bi bilo u redu dok se nije pojavila njegova slika ispavši iz knjige na police, zaigrala je u vazduhu, uzburkala moja sećanja i pala na pod…
To mi nimalo nije bilo potrebno. Neko možda boluje od takve “vrste” amnezije, ali ne i ja… Sećam se čak i previše. Pamtim onu paniku hemije u vazduhu, kada se on pojavio na obali, sakriven iza naočara, ogrnut mirisom vrelog avgusta, koji viče nijedno leto ne može da vrati..
To je bio on, potpuno svoj… Kladim se da i sada, mada je ko zna gde i sa kim, isto onako miriše kakvog ga pamtim.
Ali, ko zna… Mašta me je upropastila. Možda se sve to i nije tako desilo, možda samo preuveličavam, možda je moja mašta dodala sve te sitnice koje su ga činile savršenim. Možda sam ga svojim iluzijama učinila takvim da je prosto nemoguće da postoji.
Nisam ni očekivala da će me primetiti, da će njegov pogled počivati na mom telu. Nisam mogla ni slutiti da sam baš ja epicentar njegovih duševnih zemljotresa, stajala sam po strani, gluvarila zagledana u pučinu, u zalazak sunca, totalno sama i van svega. Tražila sam makar malo tišine i lekovite samoće, da malo sredim svoj život, da zastanem, razmislim. Zelela sam da malo usporim… Ne vredi, onaj D-moll uvukao mi se u misli i nikako da ode, i više nije morao da se krije, već odavno znam da je tu.
I opet jagode… Sada je februar, ni sneg nije okopnio, ali ipak, miriše na jagode… I pred svaki san osetim taj miris, uzalud prekrivam glavu jastukom, okrećem se i bežim od sećanja. Uzalud…
Te jagode pljušte po mom vratu, licu… Te jagode, to su njegove usne… I sve miriše na njega, srce mi dobošari i ne smem da progovorim, jer bi mi se onda iz grudi oteo uzdah sa njegovim imenom… Propinjem se i pokušavam da ga zbacim u ambis užarenog šljunka nad kojim smo ponirali… Pokušavam da ga utopim u more greha, da ga otisnem ka pučini, da ga uspavam mirnim povetarcem koji ce oduvati taj crveni miris opojnih jagoda… Ali, jači je od mene, progoni me i opseda, obara na dno… Smeje se mojim uzaludnim naporima i odoleva pod naletima suza. Mala je to vodena sila za njega. Ni čitav okean ne bi ga mogao sprati sa mog tela. Možda ce ga vreme ublažiti ako i dalje bude udaljen od mene ovih milion svetlosnih godina…
Od samog početka sam znala da je on ptica selica, da je leptir koji sleće sa cveta na cvet, ali on mi je rekao da sam samo ja njegova Ruža Kraljica, jedina i najlepša.
Rekao mi je da, ako ikada dođem u njegov grad, makar slučajno, dodjem do katedrale, zažmurim i poželim… da u mislima vratim ono blaženo leto i pomislim na morske dubine… I on će izroniti iz mora ljudi, i doneće sa sobom onaj miris zrelih crvenih bobica, crvene kao krv, kao moje oči, umorne od plakanja. I čekanja… I onda ću znati, biću sigurna da on nije samo moja iluzija, već da postoji i traje, da shvatim da sam ga volela i pre nego što sam ga srela. I možda će on tada, u tom najlepšem gradu na svetu, već naći svoju drugu polovinu, možda će mu domali prst biti okovan zlatom kao dokaz na zakletvu “i u dobru i u zlu”… čekace ga u toploj sobi, negde u predgradju, gde će noći imati zeleni ukus deteline, misliće da je ona smirila lutalicu u tebi… Ona i ne sluti da negde, daleko na jugu, živi jedna Tužna Ruža Kraljica, koja svojim mirisom bola doziva najnemirnijeg leptira. Ona i ne sluti da je njen leptir, već jednom davno i daleko, poklonio svoje srce zauvek, da za njega ne postoji niko drugi, jer nikog drugog u njegovom svetu nema. Ipak shvatiću da sam kasno došla, da bi i čak mnogo ranije za mene bilo suviše kasno…
I ponekad se pitam šta je to ostalo nakon svega, sem onog ožiljka od žara njegove cigarete na mojoj levoj natkolenici, sem onih slika i karamel bombona… Verovatno još mnogo toga. Ponekad pomislim da sve to nije prošlo, već da još traje, i da je još uvek sve to tajna, jedna velika tajna koja ce živeti sve dok živi i miris onih nedozrelih jagoda koje u snovima pljušte po mom vratu…