Lunjin kutak

Retke su prave ljubavi. Ne mislim ja na dugovecnost, na vreme, na bolne rastanke i ponovne susrete pune suza, ni na poklone za odredjene datume. Ne mislim ni na produzetak te neke ljubavi kroz potomke i zajednicku brigu, ni na zajednicke probleme koji umeju bolje ujediniti nego neke velike srece. Prave su one ljubavi koje traju i onda kada Ona i On nisu zajedno, pa cak i godinama, kada je On na drugom kraju sveta, a Ona majka dece nekom drugom, ili kada, iako udaljeni vecno, i vremenski i prostorno, sasvim sigurno znaju da ni jedno od njih ne}e zaboraviti ono sto je bilo i sto u njihovoj dusi nikada nije ni prestalo da traje. A ima i onih jednostranih ljubavi, kada neko ceka, voli, poklanja sebe i ne trazi nista za uzvrat, jer je jedino sto je vazno na svetu sreca onog drugog, bez obzira na sopstvenu nesrecu i bol, a ova prica govori, upravo o tome. Ovo je prica o jednoj jednostranoj,nesebicnoj ljubavi, prepunoj tuge i razumevanja, o ljubavi koja je prevelika da stane u jedan ovozemaljski zivot…

Letele su tada moje misli, bila sam beskrajno srecna, imala sam onoliko godina koliko je dovoljno da zapocnem tinejdzerski staz, da pocnem da smatram sebe velikom i gotovo odraslom. Trckarala sam tada gradom kao bez glave, smejala se nestasnom vetru koji je uporno i bezuspesno pokusavao da me naljuti i iznervira mrseci mi kosu. A onda je naisao neki novi, meni nepoznati vetar i doneo lik jednog prelepog decaka, sa ocima boje smaragda. U tom trenu sam bila toliko sludjena da je bilo prosto nemoguce da postoje samo cetiri strane sveta… Nisam znala sta se desava sa mnom, pocela sam se ljutiti na vetar i skupljala svoju rascupanu kosu, pognula sam svoj prgavi pogled i skliznula niz ulicu crveneci… Nisam ni slutila da mi se upravo desila prva ljubav…

Obicno nismo svesni trenutka kada nam se desi ljubav, tada nam je najvaznije da ne ispadnemo smesni, da ne odvalimo neku glupost. Ustvari, umesto svega toga treba se opustiti i prepustiti slucajnosti da nas vodi, jer smo jedino tako zaista iskreni i ne glumimo, ne drhtimo. Ali, ta blaga drhtavica koja nas trese kao najjaci zemljotres, ta mala slatka trema koja nam upali obraze i ohladi i okameni ruke, upravo taj naivni strah ce biti ono za cim cemo kasnije, nakon nekog vremena zaliti i sa uzdahom se secati…
Mislila sam da samo ja na svetu tako jako volim, da me niko ne razume. Bio je moja opsesija, on, moj Dale, zelenooki djavolak koji je uz pomoc neke carolije opcinio moje detinjasto srce. Moja starija sestra umirala bi od smeha kada bi videla moj ceznjivi pogled kada bi on prosao pored mene. Obrazi su kao semafori buktali, cinilo mi se da teda svi znaju da ga volim, da uporno posmatraju sta radim i kako se ponasam kada je u mojoj blizini, a ja sam bila kao Kip slobode. “Sta je malecka, jela si neke ljute paprike pa ti obrazi gore!”, smejala se moja sestra Ceca, a ja bih se zajapurila jos vise, poceli bi mi goreti i usi, a ruke bi postajale sve hladnije, gotovo bi poplavele kao po najvecem januarskom mrazu…
Dalibor je bio moja prva ljubav… On me je prvi drzao za ruku, skrivali smo se u senkama ogromnih kestenova, on me je prvi poljubio… Secam se, drhtala sam kao pred smak sveta, pravio se da ne primecuje, zagrlio me i dugo mi saputao neke stihove, bog zna cije… Nije ni bilo bitno, ja sam tada od srece mogla poleteti, vinuti se do oblaka, do samog sunca, pa makar me i istopilo…

Mnogo godina kasnije pokusavala sam da vratim to blistavo blazenstvo mog prvog poljupca, ali niko nikada posle nije uspeo da mi pomuti onako razum i da me zaslepi. Nisam verovala u tu vecnu istinu, ali sada sam sigurna i znam, nista na svetu ne moze se uporediti sa prvim poljupcem…

Proslo je mnogo godina nakon toga, jos neke ljubavi urezivale su svoja saputanja u moje srce, i sve su naizgled bile prave, ali Daletov lik izranjao bi niotkud i iz temelja rusio sve… Nastavljala sam svoj zivot trudeci se da potisnem secanje na njega, trazila sam neke nove oci koje bi zamenile njegove, ali sve su bile nekako bledje. Dale bi postajao deo mene svaki put kada bi se sreli. Sve druge sam lako ostavljala i zaboravljala, iscezli bi lagano i necujno kao senke pod naletom njegovog osmeha.

Pricali su mi stariji da pravu ljubav ne mozes traziti, ne mozes je ni naci. Ona se ne stvara, ne pravi, ne raste u zemlji i ne leti po nebu. Ne mozes je prisiliti niti izmisliti. Ona je ta koja te trazi i nadje, makar ti i ne bio spreman…
Cekala sam je… Mozda bas zato i nije htela da dodje, mozda se uplasila moje prevelike zelje da je upoznam, a mozda je sve vreme bila tu, ali je moj pomucen pogled nije video…

Djordje je bio jedini od svih koji se nije smejao i koji me podrzavao sta god bih htela uraditi. Bio je uvek tu za mene. Kad god bih “potonula” on bi prvi pruzio ruku. Nije zaboravljao sve one moje va`ne datume kojih je bilo bezbroj. Pra{tao bi i precutao sve ono sto bih ja zaboravila i uvek bi me opravdao. Divila sam se njegovim postupcima i trudila sam se da budem kao on, ali uvek bih na kraju uprskala. Nedostajala mi je njegova strpljivost.

Neko je nekad rekao da su uvek ljubazni medju sobom samo oni ljudi koji se ne podnose. Oni koji nas vole uvek su nam nekako po strani, pomalo zaboravljeni i poslednji posluzeni, jer znamo da ce nam oprostiti i da se nece naljutiti, a samim tim nam precutno dopustaju da i dalje cinimo iste greske. Kad malo bolje razmislim, neverovatno je bolno koliko je taj neko bio u pravu…
Djordje je imao neke svoje ljubavi koje je cuvao u tajnosti, pa cak i od mene. Govorio je da ono o cemu se mnogo prica nikada ne uspe u zivotu, dovoljno je da se cuti i potajno zeli. Jedino tako ima sansu da se ostvari. Uvek sam se pitala u kolikoj je vezi covekova licnost sa horoskopskim znakom. Djordje je bio vaga. Ponekad pomislim kolika je to slucajnost njegova umerenost u zivotu sa simbolom vage. Ali, ko zna da li je to zaista samo slucajnost…

Imala sam tada osamnaest godina i cinilo mi se da sam sama na svetu. Muzikom sam popunjavala prazninu u sebi. Valjda je ta muzika dozvala jednog Dejana. Imao je dugu kosu i ono nespretno “r” kao kod decaka koji tek progovara. Ne znam zasto, mozda bas iz tog razloga, on je slabo govorio. Mogla sam satima pri~ati, a on bi strpljivo slusao upijajuci svaku moju rec. Nikada mi nije rekao da me voli, cinio je to muzikom. Gitara je bila ta preko koje je komunicirao sa svetom. Mozda ga bas zbog toga ljudi nisu razumeli i govorili da je cudan. Ali, ja sam ga razumela, nije morao nista govoriti, dovoljno je bilo da uzme gitaru u ruke i citav roman bi se prosipao iz nevidljivog srca tog parceta drveta, koje je ko zna gde na ovom svetu raslo…
Djole je znao… Ja nisam. Trebalo mi je gotovo godinu dana da shvatim da sam sve vreme lagala sebe i zaludjivala se Dejanovim akordima… “Ne treba tebi njegova muzika, ludice. Imas je ti u sebi dovoljno za citavu turneju celokupnog simfonijskog orkestra!” Bio je u pravu, ali ja to nisam mogla razumeti, trebalo mi je nesto jace sto bi me moglo otrgnuti od zablude. A nije postojalo nista vece ni jace za mene od Daleta… Nakon duzeg vremena smo se sreli, i niko nije morao nista reci, shvatila sam da sam zivela u zabludi, samo sam njega oduvek volela…

Nikada mi nije bilo jasno zasto ljudi cine neke stvari koje povre|uju druge ljude. Ovog puta meni je bilo kristalno jasno zasto sam ja svesno povredila mog romanticnog gitaristu, bilo je to iz potpuno sebicnih razloga protiv kojih nisam mogla, bilo je to zbog moje ljubavi, zbog Daleta…  Kakva ironija…
Opet je moje srce povratilo onaj pravi ritam. Nisam vise lagala sebe, sada sam zaista zivela i sto je bilo najvaznije zaista sam volela. Kao da nikada nije ni odlazio, kao da je uvek bio tu. Kad malo bolje razmislim, i jeste uvek bio tu, u mom srcu, tako dobro sakriven da ga nisam mogla videti, samo on je znao da }e jednom sve to doci na svoje…
Djole je cutao, nije hteo reci “sta sam ti rekao”, jer to i ne bi licilo na njega. Znao je on da odcuti kad treba. Umesto svega postar je na moju adresu doneo ogroman buket cveca sa kratkom porukom “Ludice, na tvojoj sam strani”. Ni to nije morao reci, odavno to znam.
Prolazile su godine. Nikada vise nisam pozelela necije druge usne. Bio je jedini koga sam mogla da volim. Djole se smejao: “Ti si nemirno more, ko zna kad ce naici bura i sve ovo postojece ces srusiti kao da nikada nije ni bilo. Mozda je i bolje tako, jer ces preboleti kad shvatis na cemu si. Najteze je kada nisi sigurna i zivis u dilemi. Ali znaj, niko ti ne moze reci tu tajnu, jer je niko i ne zna. Jedino ti je mozes znati. Ne dozvoli sebi da zivis u dilemi…” Nikada nisam volela kada Djordje mudruje, samo zato jer sam znala da ce pre ili kasnije biti u pravu.

Negde sam nekada procitala da treba slusati svoje srce. Moje je ponekad toliko glasno da ne mogu razaznati reci. Ponekad ume danima cutati da se prosto zapitam da li ga uopste i imam. Nekom su snovi kosmari, a nekom kosmari nastaju kada se probudi… Trudila sam se da ne budem ni jedno ni drugo, bezala sam cak previse brzo, pa bih onda pobegla i od same sebe. Najteze je kada ne mozes da pronadjes put do svog srca… Na moju srecu, ja sam imala pravog prijatelja koji ga je umeo uvek pronaci, ili bi mi bespovratno poklonio svoje, cak i po cenu zivota, ako treba…

Onda je dosao moj rodjendan. Dale i ja smo tog dana otisli na jezero, ja sam htela da nadoknadim sve ono sto ikada smo propustili, ali on je ziveo u svom laganom tempu, njemu nista ne promice. Ponekad mi se cinilo da je vreme radilo za njega, nikada se nije zurio, a uvek je za sve imao vremena. Upletao je u moju kosu cvece koje je kupio kod ulicnih prodavaca, dugo smo setali, a kada je pala noc, na obali, ispred naseg bungalova, Dale je spremio najukusniju veceru na svetu. Tog sesnaestog jula, na moj rodjendan, uz svece i cvece, nakon praska sampanjca Dale je podigao casu i nazdravio nama. Prinela sam svoju casu njegovoj, i nasmesila se. Volela sam ga, zaista, od prvog trena, jos od svoje trinaeste godine kada nisam ni znala sta to znaci. Ispila sam casu do dna, a onda iz case skliznu nesto svetlucavo i zvecnu o moje zube. Prsten… Podigla sam glavu ka njemu, a on se nasmesio:
“Za tebe od mene zbog nas i vesnosti”
“Ne znam sta da kazem, iznenadio si me…”
“Ja sam se nadao jednom “da”…”
Imao je neodoljivu andjeosku svetlost na licu, cini mi se da sam cula kako mu srce ludacki udara sto se nimalo nije razlikovalo od mog srca…
“Volim te, Dale…”, zagrlila sam ga snazno, i suze mi skliznuse kao u deteta, “toliko toga bih rekla, a nemam prave reci…”
“Pa reci mi bar dva slova, bice dovoljno, veruj mi…I nemoj da mi tu slutis, brisi te suze, blesava…”
“Ma to je od srece…jer se udajem…”
“Da li to znaci “da”…”
“Da, to znaci DA!”
Sutradan sam otisla kod Djoleta.
“Pa gde si ti ovih dana, juce sam ostavio gomilu poruka, cini mi se da je juce bio neki poseban dan…”
“Ej, Djole, nemas pojma koliko si u pravu!”
Malo je zastao, pogledavsi me zbunjeno.
“Pa normalno da sam u pravu, juce ti je bio rodjendan”
Nasmesila sam se i pokazala mu prsten.
“Udajem se…”
Djole je sa nevericom blenuo u moju ruku, neki crni oblak presao mu je preko cela. Samo je gledao i cutao, plaseci se da pogleda u moje srecne oci. Osmeh je nestao sa mog lica, kao prasak munje najednom su u mojoj glavi ozivele sve njegove reci ikad izgovorene, i bio mi je dovoljan delic sekunde da shvatim ono sto nisam mogla godinama. Djole me je voleo, onako isreno, bez reci, bez dodira, voleo me je onako precutno kao sto radi i sve ostalo u zivotu, bez koristi i razloga, voleo me zbog mene same. Zbog mene nijedna njegova veza nije uspela, lutao je od jedne do druge i trazio mene u njima, bas kao sto sam ja trazila nesto Daletovo u drugima, zato meni nije nista govorio. Tog trenutka on je porastao u mojim ocima, cini mi se bio je veci i od samog boga. Gledala sam ga ponizno, sa divljenjem, ali i sa strahom, jer sam bila svesna bola koji sam mu nanela. Moja sreca ovog puta srusila je njegovu iluziju, ali sada znam, moja sreca uvek je bila i njegova sreca, pa makar ga i ubila. On bi se svega odrekao zbog mene, i sve bi zrtvovao samo da bih ja bila srecna. A ja, ja sam bila zauzeta nekim drugim stvarima, on je bio uvek tu kada bi mi trebao, nesebicno mi pruzao sve, a nije trazio nista. Uvek je samo davao, cuteci, nesebicno mi poklanjao sebe kao da sve to ne predstavlja apsolutno nista, kao da je to obicna stvar. Njegov zivot je bio samo senka mojih zelja kojima bi se bez reci povinovao. Stidela sam se sebe, nisam znala sta da kazem, plasila sam se sopstvenog glasa i moguceg bola koji bih izazvala. Sada je, ipak, bilo kasno da razmisljam o tome, taj katastrofalni zemljotres vec je bio pokrenut u njemu, videlo se u njegovim ocima, potamnele su od bola, spustile pogled do samog ponora koji je bio njegovo jedino utociste. I tada sam shvatila, nijedna druga ljubav koju sam upoznala nije bila tako nesebicna i velika, nijedna drruga nije umela toliko prastati i voleti bez granica, jer nijedna druga nije ni bila prava…
Djordje je podigao pogled ka meni i nasmesio se, doduse, taj osmeh bio je samo bledi pokusaj …
“To je lepa vest. Jesi li srecna?”
“Mislim da jesam…”
“To je najvaznije… Da ti budes srecna…”
Neverovatno je koliko je istine bilo u tome. To mu je bilo jedino vazno, jedino to ga je vodilo kroz zivot, jedino to ga pomera i dotice. Sve ostalo je manje vazno.
I opet sam cutala, neznajuci koliko dugo, cini mi se godinama. I opet sam bila svesna bola i kolebanja senki na njegovom licu, i te njegove jednostrane, ali prave ljubavi… Bila sam uplasena, jer sam bila svesna koliko je ona jaka bila, mada je ja nikada nicim nisam podsticala, nikada je nisam ni bila svesna, sve do sada kada sam se osetila bedno i nistavno. Nisam imala prava na tako nesto, niko me i nije pitao, to je bio samo njegov izbor…
Do stana sam otisla gotovo necijim tudjim nogama, nesvesna svojih koraka i ulice, nesvesna lica prolaznika i svega oko sebe…
Nikada ne bih pozelela nikom ono sto se desavalo njemu, toliko boli i nistavila, ali opet, retko ko u zivotu upozna tako uzvisenu, an|djeosku ljubav kao sto je bila njegova…
Proslo je dosta od tada, svecice na rodjendanskoj torti uvecale su se za par komada, a ja i dalje pokusavam da razumem. Dale i ja imamo svoj zivot, zajednicke probleme i srece, prelepog sina, dobro placen posao… Ipak, ponekada se zapitam kolika je moja ljubav prema Daletu. Volim ga, ni sama ne znam koliko, vise od svega, ali ipak… Pitam se da li bih ga umela voleti onako nesebicno kao sto je umeo DJole. Da li ce nekada moja ljubav prestati, ili mozda postati jos veca, ali gotovo da sam sigurna da verovatno nikada nece prerasti u onu uzvisenu, andjeosku ljubav, da li cu moci zrtvovati sebe zarad tudje srece, makar po cenu sopstvenog bola…
Djole je i dalje sam, pomalo tuzan, pomalo srecan, sa usponima i padovima, i sa onom istom setom u ocima. I dalje dobijam cestitke za sve rodjendane i slavlja, i dalje se smeje, iako znam da mu nije bas uvek do toga. Ali znam da je srecan uvek kada vidi makar i najmanji osmeh na mom licu. Zato se ja uvek smejem, makar i bez razloga, smejem se zarad njegove srece…

Jednom mi je rekao da je najteze kada zivis u dilemi, i da moram biti sigurna pa ma sta radila u zivotu. Znala sam istog trena da ce jednom biti u pravu. Zaista, nista teze od toga…

Ali ipak, bez obzira na kise i snegove, ja se i dalje smejem. Zarad njegove srece… bar tako mogu da mu uzvratim…