Prošlo je gotovo godinu dana od kada je nisam video niti čuo bilo šta o njoj. Nekako mi se tog dvadeset drugog juna zenice napuniše nostalgijom, nekako je se na trenutak uželeh… Vratiše mi se uspomene. Leto uvek oživi sećanja. Malo procunjah po ormaru tražeći naše slike. Hteo sam da je se setim onako detinjaste i napućenih usana, sa kosom crnjom od mraka… Tražio sam slike i usput prebirao po sećanju, tražeći sve njene detalje, želeo sam da je ponovo stvorim u glavi, onakvu kakvu je pamtim. Moja devojčica…
Našao sam slike. Uspomene me pregaziše, nešto toplo i vlažno skotrlja se niz obraz…
Pošao sam niz ulicu bez cilja. Već sam pomalo zaboravio svoj grad, kao da već tri života nisam bio ovde. Pre godinu dana, kada sam odlazio, mislio sam da će proći za čas. Bio sam enuzijasta, krenuo u svet, nije meni ovde nedostajalo love, imao sam je, nije da nisam… Hteo sam samo malo promene za sebe i nju. Nije mi bilo teško ostaviti grad, ni prijatelje, ni taksi… Bilo je teško ostaviti nju. Moju devojčicu. Ipak, otišao sam. Tada sam joj rekao da zauvek odlazim, da se nikada više neću vratiti, da ne čeka na moje pozive ili pisma.
Lagao sam je i gledao u njene oči pune suza. Lagao sam, jer nisam želeo da joj stopiram život, nisam želeo da je zaustavim i obavežem da me čeka. Planirao sam da se vratim u velikom stilu, da se pojavim pred njenom kućom iznenada, kao u nekom filmu, i da ona istrči, spusti se niz stepenice kao vetar, a ja onako zalizan, u sivom odelu, zagrlim je i odvezem…
A ipak, evo me, vratio sam se. Isti onakav kakav sam i otišao.
Nije za mene to.
Tamo, preko grane, nedostajalo mi je sve ovo ovde. Možda bih ja tamo i uspeo da me nije vukao natrag moj Balkan. I vratio sam se.
Evo me sada, koračam njenom ulicom sa rukama u džepovima. Gotovo nesvesno sam krenuo ovamo ka njenoj kući. A bojao sam se toga. I što sam bliže njoj, sve sam više nestrpljiv. Znam, naš susret neće biti onakav kakav sam planirao, ali nema veze.
Nekad me je volela. Možda će me i sada voleti, iako sam promašio svoja očekivanja.
BILA JE U BELOJ HALJINI
Ispred njene kuće sam zastao. Ne, nije to bilo od straha, već je u njenom dvorištu bilo mnogo ljudi. A onda…
Onda… Onda se pojavila ona na stepeništu, lepa kao vila u beloj haljini. Onda…
Onda sam shvatio. Gledao sam u svog anđela koji je kao po oblacima hodao lagano niz stepenice. Svaki korak koji je napravila bio je korak dalje od mene. Ne, ne korak, već svetlosna godina, stotinu miliona svetlosnih godina… Hodala je lagano, gazeći cipelicama neke zamišljene opuške, i svaki zvuk njenih štikli zarivao mi se u srce… I opet mi se ono nešto nepoznato, mokro i vlažno skotrlja niz obraz…
Stajao sam potpuno nem, gluv i slep za sve ostale, svu tu buku, aplauze, smeh i pesmu. Ništa drugo nije postojalo. Čuo sam samo kako moja vila diše, kako njeno srce kuca i taj bat koraka koji me je zauvek ubio.
Otišao sam. Pobegao. Nestao. Ispario. Nisam želeo da me vidi. Nikada više. A kako sam samo bio glup! Ostavio sam je bez razloga, nisam joj čak pružio šansu da sama izabere da li želi da me čeka, već sam joj drsko stavio do znanja da se ja nikada neću vratiti. Bolele su me tada njene suze i svaka njena molba zarivala mi se u srce i lomila ga u komadiće. Nisam joj dozvolio da to vidi, jer sam joj želeo najbolje. A sebi… nisam ni bio svestan šta sam tog trenutka učinio sebi. Kao da sam, potpuno dobrovoljno, potpisao doživotnu robiju.
Ona me je volela, tada. Znam to. Ko zna, možda me i sada voli, možda…
Ali ne, želim da me mrzi, da me zauvek izbriše i da ima sve ono što je želela da ima sve sa mnom. Volela me je, o Bože, volela me je uprkos roditeljima i mom imenu, uprkos boji kože. Volela me je. Da li voli i njega? On je drugačiji od mene. Bogat je, lep, ima sve što nemam ja. I ima nju, moju devojčicu. Video sam ga. Stajao se i smešio se. Da, baš isto toliko koliko ja nisam, nema veze, bar se neće stideti njegovog prezimena. Moje prezime smrdi, tako je rekao njen otac. Mene je beskrajno mrzeo.
Bežao sam od nje, od svatova, a ipak me je put doveo do opštine. Sada će oni doći ovde, ona će blistati od sreće, doći će da se venčaju. Već mi u ušima zuji „da… da…da…“. Stao sam po strani, skrio se iza stuba i čekao. Bilo je to kao da čekam pogubljenje.
I stigli su. Beli BMW je stao, polako su svi izlazili iz kola, nasmejani i veseli. Plašio sam se njenog pogleda, ali sam isto toliko želeo da nam se pogledi sretnu i da joj pročitam iz očiju da li je srećna.
O Bože, lepa je, toliko je lepa da mi dođe da kleknem, ona je kao kraljica a ja rob. Mislim da bih sada pristao na sve, ali čini mi se da je sada prekasno.
Okružena ljudima koračala je gordo, vesela i nasmejana, sa onom treperavom maglom oko glave, a onda se najednom okrenu ka meni…
Njen pogled se kao užareni nož zari u moje srce. Bez daha gledao sam u nju, kao dete u neku preskupu igračku koju nikad neće imati. Reka ljudi je gotovo unese u zgradu Opštine, a ja sam gledao za njom, i gladan i žedan nje, gotovo mrtav od bola…
Ma daj, ka sam ja, samo obični Cigan, taksista. Živim u lošem delu grada, nemam manire, moji roditelji nisu poznati, ni slavni, ni bogati. Ja sam samo najobičniji Rom, sličan stotinama drugih, mizeran i prezren samo samo zbog porekla. Ja nisam za nju. To je i njen otac rekao, poštovani gospodin Andonović. Ja sam lopuža, poznaje on takve, vucaraju se po gradu i kradu šta stignu. Jedino što sam ja ukrao na ovom svetu bilo je srce njegove prelepe Adele.
Ali ne, ja sam baš isti kao oni od kojih pošteni građani nemaju mira. Od takvih kao što sam ja on brani klijente na sudu. On meni nikada neće moći pružiti ruku kao sebi ravnom, jer je on advokat, a ja niko i ništa, bezvezni taksista koji spopada bogate devojke uglednih porodica.
POSTAO SAM NJENA ČOKOLADICA!
Adela i ja smo se upoznali jednog kišovitog dana kada sam je pokislu i promrzlu odvezao do fakulteta. Tog istog dana nekoliko sati kasnije vratio sam je kući, nije htela da pešači, a sunce je izvirilo iza oblaka i obasjalo je, bila je prelepa. Rekla mi je da joj je auto na popravci, da je puklo nešto i da će morati nekoliko dana da se vozi taksijem.
Želeo sam da taj mehaničar nikad ne otkloni kvar njenog automobila.
I svakog sam dana, kao slučajno, prolazio pored njene kuće, ne bi li ona izašla i potražila taksi. Tako je išlo danima, tako smo se i upoznali. Pričala mi o sebi, o svojim problemima sa ocem. On je želeo da Adela nađe „dobru priliku“, stalno je upoznavajući sa sinovima svojih kolega ili klijenata. Adela je prezirala sve te umišljene lepotane u uštirkanim odelima i kravatama svih cvetnih boja. Sa njima nije imala o čemu da priča, oni su bili prepuni priča o sebi i svojim poslovnim podvizima, o deviznom kursu i računu u banci.
- Znaš – podsmevala im se – samo prazan lonac odzvanja – i smejala se, slobodno i sretno, smejala im se svima u lice, bila prirodna i lepa, žmirkajući očima kao krilima leptira, a oči joj sjale. Onda bih i ja bio srećan i ponosan što sam baš ja taj kome priča sve. Meni je verovala. Za nju nisam bio Ciganin, već ljudsko biće. I nije se stidela što sedi sa mnom u kolima, nije videla boju moje kože, već boju mog osmeha i glasa. I svaki put kad bi ušla u moja kola neka čudna svetlost ispunila bi moj svet.
- Znaš i sam kuda – do fakulteta, a onda bi prepričavala događaje od sinoć sa nekog prijema, smejala se leptir-mašnama koje su se krivile ulevo i udesno, a mladi šarlatani ih uporno ispravljali. Jednom je rekla da oni meni nisu dorasli, da ja i bez fakulteta mnogo više vredim. Poskakivala je na zadnjem sedištu i smejala se, ponekad i se prsnula parfemom i ja bih čitavog dana osećao kao da je ona tu…
Adela moja – možda mi je to tvoje poverenje i otvorenost pokazalo put i dalo snage da ti kažem sve što osećam. Znam, u početku mi nisi verovala i smejala si se. A onda ipak, desilo se… Baš kao u mojim najluđim fantazijama. Bio sam osvežennje u tvom svetu koji su nastanjivali uobraženi tatini sinovi. Ja, tamnoput i sa prezimenom koje „smrdi“ postao sam tvoj dečko, tvoja čokoladica. Više nisi sedela na zadnjem sedištu, već pored mene, nestašno preturajući po kasetama i puštajući stalno jednu istu pesmi „Romana“.
- Zovi me Romana – mazila se – molim te, zovi me Romana, hoćeš li. Tako je lepo ime. Hoću da budem tvoja Romana. Ako budem imala ćerku daću joj to ime. Zar nije lepo?“
Jeste, najlepše, baš kao i ti. Smejala se i pevala, provlačeći svoje duge, bele prste kroz moju kosu i ljubila me.
A ONDA NAS JE VIDEO NJEN OTAC!
A onda nas je jednom video njen otac!
Nije mogao da veruje: njegova jedinica, najbolji student u klasi grli običnog taksistu, pa još Cigana!
Varnice su mu sevale iz očiju koliko je bio besan, vikao je na nju ne birajući reči i nazivao me svim pogrdnim imenima ovog sveta. Moja ruka je drhtavo skiznula sa Adelinog ramena… Ona je počela da viče i da me brani, ali je njegov šamar ućuta.
- Brukaš me, kako te nije sramota. Kako ljudima da pogledam u oči, da li se ikada zapitaš? Da je samo tvoja majka živa… Kunem te u majku Adela, ostavi se njega… Zar ti nije gadno i dodirnuti ga…
- Tata, a tvoja žena Albina? Ti si sada sa njom, a ona je Mađarica. I ona je druge nacionalnosti!
- Jeste, ali ona je bela, poštena i ima obrazovanje. Kako uopšte možeš da je porediš sa ovim dripcem?!
Adela je stajala pognute glave, a ja sam bio osramoćen kao nikad u životu. Nisam imao želju ni da se branim, da kažem reč ili dve. Ništa. Samo sam ćutao. Nikad do sada nisam smatrao toliko tragično to što sam Cigan. Pošteno sam zarađivao za život, nikog nisam vređao, nisam ja birao kakav ću se roditi. A ipak sam u njegovim očima bio kriv. Crnji nego noć. I bio sam loš smo zbog porekla.
Adela me je povukla za ruku i otišli smo dalje, mada sam već unapred znao – kuda god da odemo uvek će između nas stajati nevidljivi zid koji će nas deliti, i kad god budem poželeo da joj priđem lupiću glavom. I ponovo, i ponovo… kuda god da odemo upiraće prstom u nas, mene ili nju, svejedno. Bili smo grešni samo zato što su nam se boje koži razlikovale.
Tada je nešto puklo u meni. Nešto se promenilo. Sve one psovke i sva vređanja narasla su u meni još desetak puta i još više me bolele. Nisam znao šta da radim. Nisam mogao da pronađem način kako da zaslužim Adelu. Možda kada bih završio fakultet, pronašao pristojan posao. Ali ne, makar završio sve fakultete sveta ja ću u njegovim očima i dalje biti ovako bedan. I makar bio gradonačelnik, ja neću biti dostojan njegove ćerke, jer boju kože nikada neću moći promeniti.
Ona je patila što sam ja čuo sve te reči. Lakše bi podnela da joj je sve ovo rekao kod kuće, da ja nisam čuo. Nije želela da se stidim sebe, jer me je volela ovakvog kakav jesam.
Dani su išli, a ja sam prevozeći ljude širom našeg Novog Sada tražio neko rešenje, makar malo parče nade za nju i sebe. Čini mi se da sam počeo i da ludim. Sve me je to pritiskalo i gušilo, i onda sam pukao… Rešio sam da odem, negde van, đavo bi ga znao gde. Da malo zaradim, sredim se i da posle odvedem i nju. Ili da odem i zaboravim je, nađem neku „malu garavu“, čiji će me otac prihvatiti onakvog kakav jesam.
Gluposti… Mogao sam ja oženiti milion takvih, uzalud. Voleo sam Adelu, više od života. I baš zato sam morao da odem. Nisam mogao da gledam kako joj uništavam život. Reći ću joj da zauvek odlazim, da se više nikada neću vratiti… Preboleće ona već. Naći će nekog ko je po meri njenog oca, nekog koga se neće stideti. A ja? I ja ću se već nekako snaći. Valjda. Samo da njoj bude bolje. Možda i uspem tamo negde, u belom svetu, možda se i vratim po nju i odvedem je…
I onda bude samo moja…
TRAŽILA ME JE POGLEDOM…
Evo me sada, ispred Opštine. Moja… ustvari, ne više moja Adela upravo izgovara sudbonosno „da“… ove proklete subote, dvadeset drugog juna… Njen pogled me je ubio. Prešao sam na drugu stranu ulice i stao iza drveta. Zaista ne bih mogao izdržati još jedan njen pogled na sebi… Ali ja nju moram videti. Makar samo još jednom da je vidim, onako lepu i blistavu, i nadam se srećnu. Samo još jednom da je vidim, pa makar istog trena sagoreo od bola, da je vidim, Adelu, više ne Andonović, već Bog zna kako, nekako tuđe i nepovratno daleko…
Evo ih, izlaze. Zadrhtah. Video sam kako gleda prema mestu gde sam malopre bio, traži me pogledom.- ruke mi se tresu kao u starca. Gledam je, tu Adelu koja je nekada sedela u mom automobilu i smejala se. Ona nije ta ista devojka. Ona u mojim kolima je bila srećna, a ova, ko zna…
Lutao je njen pogled, čini mi se čitavu večnost, tražeći me. A onda je odustala, zastala, pognula glavu i okrenula se. Grupa devojaka je nestrpljivo poskakivala i čekala da baci buket. Ona koja ga uhvati, udaće se sledeća. Buket polete kroz vazduh, zaobiđe nestrpljive devojke i pade… baš tamo gde sam ja stajo maločas… Te ruže, kao krv crvene, sa dugim belim trakama bile su namenjene meni… Ali ne, ne veruj u to, ja sam bio samo trenutno snoviđenje, to nisam ja stvarno… Ne, anđele moj, ne poklanjaj meni te prelepe ruže, meni to ne treba. Ja se nikada neću oženiti, a tebi želim svu sreću ovog sveta i najlepšu devojčicu sa najlepšim imenom – Romana.

read comments (1)